Zabacio je glavu unazad i uperio oči u plafon: Treinspoting – odlomak jednog remek-dela

Pred vašim očima se nalazi odlomak iz jednog od najznačajnijih romana s kraja 20. veka. Trainspotting je uznemirujući roman koji čitaoca odvodi u svet heroinskih zavisnika, klinaca iz radničke klase u Edinburgu. Glavni junak je vođa grupice narkomana, koji su svi izgubljeni, bez ikakave nade ili mogućnosti za budućnost i koji preziru i negiraju spoljašnji svet. U njihovim raspadnutim životima to „heroinsko“ prijateljstvo im je jedina mogućnost da pobegnu od dosade, depresije i brutalnosti u porodici i okruženju. Crnim humorom i ubojitim šalama, Irvin Velš nadahnjuje ove otpisane mlade ljude nekom dozom humanosti i opominje nas na to šta smo uradili mladim generacijama.


Znoj se slivao s Bolesnika; drhtao je. Ja sam samo sedeo, buljio u TV, i trudio se da ne obraćam pažnju na kretena. Spuštao me je. Pokušavao sam da se usredsredim na Van Damov video. Tipično za ovu vrstu filmova, priča je počela sa obaveznim dramatičnim uvodom. Napetost je porasla u drugom delu filma uvođenjem lošeg momka i povezivanjem ionako slabe priče u jednu celinu. Svejedno, bilo je pitanje trenutka kada će stari dobri Van Dam početi da mlati sve oko sebe.
– Rents. Moram do Igumanije – dahtao je Bolesnik, tresući glavom.
– A – rekao sam ja. – Sve što sam hteo je da mi se ludak skine s kičme, da ode i ostavi me na miru sa Žan Klodom. S druge strane, i ja ću početi da kriziram uskoro, i ako ova pizda uradi šemu, neće hteti ništa da mi da. Svi ga zovu Bolesnik, ne zato što je uvek bolestan kad nema gudre, već jednostavno zato što je ludak.
– Ajmo više jebote – izgovorio je očajno.
– Čekaj malo. Hteo sam da vidim kako Žan Klod razbija nekog arogantnog pedera. Ako sad odemo, neću stići da odgledam film. Biću previše odvaljen kad se budemo vratili, a ionako bi to bilo nekoliko dana kasnije. Onda bi mi pukli kaznu u videoteci zato što kasnim s filmom koji nisam čak
ni pogledao.
– Jebote, čoveče, moram da idem! – Počeo je da sikće i ustao. Otišao je do prozora, naslonio se na njega, teško dišući, s izgledom životinje koju gone. U očima mu se ogledala samo žudnja.
Isključio sam kutiju. Kakva šteta. – Eto šta je, jebena šteta – zarežao sam u pravcu te pizde. Kreten dosadni.
Zabacio je glavu unazad i uperio oči u plafon. – Daću ti ja pare da ga opet iznajmiš. Jebote, je l’ to jedini razlog zbog kojeg si se tako umusio? Zbog pedeset jebenih penija? – Umeo je, pizda, da te natera da se osetiš kao prava stipsa.
– E, jeste. Nije u tome stvar – rekao sam ja, ali ne preterano ubedljivo.
– Jok i nije. Stvar je u tome da ja kriziram neviđeno, dok moj takozvani ortak namerno odugovlači, i uživa u tome! – Oči su mu izgledale kao dve fudbalske lopte i gledao me je u isto vreme preteći i molećivo; što je trebalo da me ubedi u moju takozvanu izdaju. Ako ikada doživim da imam decu, nadam se da me nikada neće gledati onako kako me gleda Bolesnik.

Treinspoting
FOTO: Youtube Printscreen

Ne mogu ništa da mu odbijem kad je u tom fazonu, pizda.
– Nisam… – krenuo sam da se bunim.
– Obuci jaknu već jednom!
Na stanici nije bilo nijednog taksija. Bilo ih je samo onda kad ti nisu potrebni. Jebote, u sred avgusta meni se mrznu muda. Nisam još počeo da kriziram, ali sam na putu, to je bar jasno.
– Ovo je, kao, stanica. Ovo je, kao, jebena taksi stanica.
Leti ih nikad nema. Razvoze debele, bogate kretene, koji dođu na festival i mrzi ih da se prošetaju par stotina metara od jedne šugave crkvene sale do druge da bi videli svoju glupu predstavu. Taksisti. Lopovčine… – Bolesnik je, u delirijumu i bez daha, mrmljao sebi u bradu, izbečenih očiju i nabreklih
žila u vratu dok je istezao glavu ka Lit Vouku.

Konačno se jedan pojavio. Grupa klinaca u trenerkama i šuškavcima je stajala tamo duže od nas. Sumnjam da ih je Bolesnik uopšte video. Zaleteo se pravo nasred Vouka i zaurlao: – TAKSI!
– Ej! Koji ti je kurac? – Pitao je jedan od tipova u crnoljubičasto-plavoj trenerci sa kapuljačom.
– Ko te jebe. Mi smo prvi došli – odgovorio mu je Bolesnik, otvarajući vrata taksija. – Eno, stiže još jedan.
Pokazao je na crni taksi koji je stizao iz pravca Vouka.
– Imate sreće. Pederi.
– Ma, jebi se, budalo. Sklanjaj mi se s očiju! – Zarežao je Bolesnik dok smo se utrpavali u taksi.
– Vozi nas do Tolkrosa – rekao sam vozaču u trenutku kad se šlajmara zalepila za prozor.
– Izađi na ferku, pičko! ’Ajde, seratori! – Drao se tip u trenerci. Taksista je delovao nadrkano. Izgledao je kao pravi skot. Većina ih tako i izgleda. Samozaposleni su stvarno najgora stoka na svetu. Napravio je krug i sjurio se niz Vouk.
– Pogledaj šta si sad uradio, kretenu lajavi. Sledeći put kad neko od nas bude išao peške kući, mogu da nas startuju ovi mali ludaci. – Bolesnik me je nervirao.
– Nije valjda da ti je frka od malih pedera?
Kreten mi je stvarno išao na živce.
– Jeste! Žešća mi je frka da me startuje grupa džibera dok idem sam! Šta ti zamišljaš, da sam Žan Klod Van nadrkani Dam? Prava si budalčina, Sajmone.
Obraćao sam mu se sa „Sajmone”, umesto sa „Saj” ili „Bolesniku” da bih naglasio ozbiljnost svojih reči.

– Hoću da vidim Igumaniju i boli me kurac za sve drugo. Je l’ ti jasno?
Kažiprstom je dodirivao usta, izbečivši oči na mene.
– Sajmon hoće da vidi Igumaniju. Čitaj mi s usana.
Onda se okrenuo i zabuljio u leđa taksisti, čikajući skota da vozi brže, tapšući se nervozno po butinama.
– Jedan od onih pedera je MekLin. Mlađi brat Dendija i Čensija – rekao sam.
– Jeste, kurac – odgovorio je, ali nije mogao da prikrije nervozu u glasu. – Ja poznajem Meklinove. Čensi je okej tip.
– Jeste ako mu ne diraš brata – rekao sam ja.
Međutim, nije me više slušao. Prestao sam da ga maltretiram jer sam znao da džabe trošim snagu. Zikra kroz koju je tiho prolazio je sada dostigla vrhunac i ništa što bih ja rekao ili uradio ne bi moglo čak ni da doprinese njegovoj muci.
„Igumanija” je bio Džoni Labud; poznat još i kao Beli Labud, diler sa sedištem u Tolkrosu, koji je pokrivao šeme na Sajthilu i Vesterhilu. Kad sam već mogao da biram, više sam voleo da kupujem od Labuda, ili njegovog pomoćnika, Rejmija, nego od Tragača i grupe oko Murhausa i Lita. Obično su imali bolju robu. Džoni Labud je nekada, u stara dobra vremena, bio moj odličan ortak. Igrali smo zajedno fudbal za Porti Fistal. Sad je bio diler. Sećam se kako mi je jednom rekao: ,,U ovoj igri nema prijatelja. Samo saradnika”.

Treinspoting
FOTO: Youtube Printscreen

Mislio sam da preteruje, da se pravi važan, sve dok se i sam nisam navukao. Sad mi je potpuno jasno šta je hteo da kaže, pizda.
Džoni je bio i narkoman i diler. Morali ste da se nađete malo više na lestvici da biste pronašli dilera koji se ne radi. Džonija smo zvali „Igumanija” zbog toga što je imao najduži staž. Uskoro sam počeo da se osećam usrano. Počeli su da me hvataju jaki grčevi dok smo se pelijevog stana. Znoj bi mi pokuljao iz pora svaki put kad bih načinio korak, sve dok nisam počeo da curim kao natopljeni sunđer. Bolesnik je verovatno bio u još gorem stanju, ali sam
pizdu polako prestao da primećujem. Jedini razlog zbog kojeg sam bio svestan da se zaustavio, poguren, na ogradi ispred mene bilo je to što mi se isprečio na putu do Džonija i horsa. Borio se za vazduh dok se držao ljutito za ogradu, s izrazom lica kao da će da se ispovraća na stepenište.
– Je l’ sve u redu, Saj? – Pitao sam nervozno, besan na pizdu što nas zadržava.

Skupio je oči i zavrteo glavom, mahnuvši mi rukom da ga ostavim na miru. Rekao sam mu da nema veze. Kad se čovek oseća kao on, niti mu se priča niti mu se slušaju drugi. Ne želite nikakvu frku uopšte. I ja sam bio u istom fazonu. Ponekad pomislim da ljudi postaju narkomani samo zato što podsvesno žude za malo tišine.

Džoni je bio načisto odvaljen kad smo se konačno popeli uz stepenice. Sve je bilo spremno za rokanje. Evo ga Bolesnik, i Rent koji boluje!

Smejao se, urađen kao zver. Džoni je često šmrkao kokain uz hors, ili bi napravio speed ball od mešavine horsa i kokaina. Bio je u fazonu da ga to podiže, što je bilo bolje nego da sedi i da po ceo dan bulji u zidove. Urađene budale mogu neviđeno da vas smaraju kad se ovako osećate, jer su previše odvaljeni da bi vas primetili i boli ih kurac što se vi mučite. Dok alkos u pabu želi da napije sve idiote oko sebe, pravog džankija (nasuprot povremenom korisniku koji želi
saučesnika) boli kurac za sve. Rejmi i Elison su već bili tamo. Eli je kuvala. Delovalo je obećavujuće.

Džoni je odskakutao do Elison i počeo da joj peva na uvce.
– Hej, lepotice, šta to krčkaš…?
Okrenuo se ka Rejmiju koji je držao čvrstu osmatračnicu na prozoru. Rejmi je mogao da provali pandura u najvećoj gužvi, kao što ajkule mogu da osete nekoliko kapi krvi u okeanu.
– Pusti neku muziku Rejmi. Muka mi je više od novog Kostela, ali ne mogu da prestanem da puštam tu pizdu. Jebote, mnogo je dobar, majke mi.
– Udeni dupli kabl južno od Vaterlua – rekao je Rejmi.
Taj kreten je bio talentovan da kaže nešto potpuno nevezano i besmisleno, od čega bi vam se mozak načisto sjebao dok krizirate i pokušavate da uradite šemu od njega. Uvek me je čudilo koliko je Rejmi u fazonu horsa. Rejmi me je podsećao na mog ortaka Teglu; obojicu sam uvek posmatrao kao klasične Acid Freaks, po temperamentu. Bolesnik je imao teoriju da su Tegla i Rejmi jedna ista osoba, iako su ličili do moga, samo zato što ih niko nikada nije video zajedno, mada su se kretali u istim krugovima. Neukusni kreten je narušio zlatno narkomansko pravilo i pustio verziju „Heroina” s Lu Ridovog albuma „Rokenrol životinja”, koja je još bolnija za slušanje kad krizirate od original verzije na albumu „Velvet Andergraund i Niko”. Doduše, ova verzija bar nema deo sa škripavom violom Džona Kejla.

To ne bih mogao da podnesem.
– Ej, jebi se Rejmi! – Eli se prodrala.
– Drži se čvrsto, opusti se, stresi sve sa sebe bejbi, stresi sve sa sebe draga… ulica kuvara, sablasna ulica, svi smo mi mrtvo belo meso… tresi se u ritmu keso… – Rejmi je spontano počeo da repuje njišući dupetem i kolutajući očima.
Onda se sagnuo ispred Bolesnika, koji se strateški postavio pored Eli, nijednog trenutka ne skidajući pogled sa sadržine  kašike koju je ona zagrevala iznad sveće. Rejmi je privukao Bolesnika k sebi, i snažno ga poljubio u usta. Bolesnik ga je odgurnuo, stresavši se.
– Jebi se! Pizdo glupava!
Džoni i Eli su se glasno smejali. I ja bih da se nisam osećao kao da mi neko istovremeno lomi svaku kosku u telu mengelama, a onda ih rastavlja tupom testerom.
Bolesnik je privezao Eli iznad lakta, očigledno da bi obezbedio i sebi mesto u redu, i potapšao ju je po veni na mršavoj, bledoj ruci.
– Hoćeš da ja to uradim?
Klimnula je glavom.
Spustio je malo vate u kašiku, dunuo par puta da se rashladi i onda usisao oko pet ml kroz iglu, u špric. Ogromna jebena plava vena je izgledala kao da će da iskoči iz Eline ruke.
Probio joj je kožu iglom i lagano ubrizgao samo malo, pre nego što je usisao krv nazad u penkalo. Usne su joj se tresle dok ga je molećivo gledala sekundu, dve. Bolesnikovo lice je bilo ružno, zlobno i zmijoliko, u trenutku kad joj je sabio ceo koktel u pravcu mozga.
Zabacila je glavu unazad, zatvorila oči i otvorila usta, ispustivši jecaj kao da svršava. Bolesnikove oči su sada delovale nevino i zadivljeno, a na licu mu je bio izraz deteta koje je jedva dočekalo da svane jutro da bi moglo da otvori svoje rođendanske poklone. Oboje su izgledali neobično lepi i čedni pod lelujavim svetlom sveće.
– Ovo je bolje od karanja… ovo je bolje od svakog jebenog kurca na svetu… – Eli je dahtala, potpuno ozbiljna. To me je
do te mere uznemirilo da sam morao da opipam sopstvene genitalije u pantalonama da proverim da li je sve tu. Doduše, od takvog pipanja mi je pripala muka.
Džoni je predao Bolesniku svoj pribor.

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.