Tajna Lazareve subote: Magijski ritual koji se vekovima izvodi u Srbiji

Lazareva subota, praznik uoči Cveti, praznuje se tačno osam dana pre Vaskrsa, najradosnijeg hrišćanskog praznika. Postoji mnogo običaja i rituala koji se vezuju za ovaj dan kada je Lazara, sledbenika Hristovog, sin Božji vaskrsnuo iz mrtvih.



Svakako jedan od najlepših jeste ritualna povorka, u narodu poznata kao lazarica. Vezana legendom za cara Lazara, nekada je širom čitave Srbije bila jako poznata. Pričalo se da ju je uveo srpski car i da se od tada održava svake godine baš na njegov imendan – Lazarevu subotu.

Broj učesnica u ovoj ženskoj povorci je uvek varirao i kretao se od dve-tri, do čak deset i više u nekim krajevima. Obično su to bile devojke koje su stasale za udaju, te je za njih učešće u lazaricama bila neka vrsta inicijative. Na taj način su se pred selom pokazivale kao zrele i spremne za stupanje u brak. Prema verovanju, ukoliko se devojka ne uda, potrebno je da bar tri puta učestvuje u lazaricama. U suprotnom, verovalo se da će je sustići neka nesreća.

Lazarice su bile podeljene po ulogama. Glavne su bile lazar i lazarica. Prva je bila obučena u muško odelo i naoružana štapom, jataganom i mačem, dok je na glavi nosila klapak ukrašen cvećem i perjem. Lazarica je, pak, nosila svečanu žensku odeću, glave prekrivene belom maramom ili tankim velom kako joj se ne bi videlo lice. Ostale učesnice, sve do jedne svečano obučene, branio je od nasrtljivih mladića vođa koji je pratio čitavu povorku.

Ponekad su pripreme za nastup trajale i po nekoliko nedelja, a kretala je na dan praznika u ranu zoru. Išlo se od kuće do kuće, a pred svakom su lazar i lazarica izvodili poseban ples, dok su ih ostale učesnice pratile pesmom kojom su izražavale želje za sreću i napredak kuće i ukućana.

Pesme su bile prilagođene konkretnim prilikama, osobi ili kući, a bilo je i onih posvećenih devojci za udaju, trgovcima, mladencima, malom detetu ili kmetu. Nekima su se rasterivale i zle sile, posebno zmije za koje smatralo da predstavljaju ogromnu opasnost:

Beži zmija plazara,

Eto svetog Lazara,

I on nosi tavinu,

Obići će glavinu.

Po završetku nastupa, ukućani bi devojke darivali hranom, najčešće jajima. Smatralo se da magijskim putem donose sreću i isteruju zle sile. Kako se isto smatralo i za njihovu opremu, neretko se dešavalo da domaćini zahtevaju da dobiju neki deo njihove garderobe.



Sa lazaricama se postupalo oprezno, obzirom da je vladalo mišljenje da su raspolagale nekom vrstom moći. Nisu ih smeli dočekivati praznog stomaka, nisu ih puštali u kuću, a nije im bilo dozvoljeno ni da pevaju pod kućnim krovom. U slučaju da ne dobiju darove, posebnom pesmom su mogle lako da „raspoju“, odnosno ponište sve izrečene želje.

U tom slučaju, negostoljubive ukućane ne bi čekalo ništa dobro.

(Editor.rs)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.