Svi smo mi depresivni Džim Keri

Pre neki dan sam u dahu, bez da sam trepnuo, odgledao svih deset epizoda prve sezone “Kidding”.

Ukratko rečeno, Džim Keri tumači glavnu ulogu bolesno-optimističnog televizijskog zabavljača za decu, koji već nekih par decenija drži pažnju i gaji ljubav svih mališana u Americi. On je naime u toj seriji postao brend i sinonim za nešto uz šta su mnoge generacije odrastale. Nešto slično kao što su kod nas bili Branko Kockica, Minja Subota, Dragan Laković ili pak Peđolino.



Međutim, glavna nit serije nije Kerijev budalasti blesavluk na koji smo kao gledaoci kod njega navikli. Niti Džimova smehotresna ludovanja kroz kojekakve avanture. Niti je u pitanju izmamljivanje osmeha na njegov naizgled infatilni i naivni šarm.



Ništa od toga ovde nećete videti. Naprotiv, na sve ono što smo navikli kod Džima Kerija, uz koga smo odrastali, smejali se, plakali, radovali se i tugovali – sada više ne vredi pominjati.

Džim Keri je konačno u svojoj životnoj, ako smem da kažem, autobiografskoj ulozi, gde se bori sa najmračnijim demonima, beznadežnom depresijom, mračnim neurozama i okrutnošću ovog sveta, što iz dana u dan postaje sve žešće i teže.

Ipak, Kerijev privatni život je buknuo u mainstream vode kada mu se bivša devojka ubila.

Uz pomoć Gugl pretraživanja i sopstvene radoznalosti, dospeo sam u epicentar njegovog bola koji je samo uz nekoliko rečenica već počeo da mi ruši čitavu sliku o jednom naivnom i dobroćudnom šaljivdžiji uz koga je autor ovog teksta rastao.

Od toga da je još kao tinejdžer bio beskućnik; da u jednom trenutku svog života nije imao nikoga na ovom svetu, preko toga da se i pored svoje uspešnosti borio sa depresijom i bio nesrećan; da je odlazio toliko daleko u vražiju mater, da je čak i napuštao glumu jer je prolazio kroz psihičke brodolome zbog raskida sa devojkom, do toga da mu se druga bivša devojka ubije, što ga je do kraja sravnilo.



Jednom prilikom je takođe rekao: “Depresija je kada ti telo govori: “Jebi se, ne želim više da budem ovakva ličnost, ne želim da održavam ovu sliku koju si stvorio pred ostatkom sveta. To je zaista previše za mene””

I upravo je ta rečenica ključna za sve nas. Za sve nas koji putem društvenih mreža, lažnih osmeha, “nije mi ništa” momenata i “zabole me za sve” trenutaka popločavamo put ka sopstvenoj destrukciji.

Za sve nas koji svim snagama pokušavamo da ostavimo utisak pred okruženjem da ne može ništa da nas više dodirne, da nam pomoć nije potrebna, da smo dovoljno jaki i snažni da možemo planine da pomerimo, a u stvari smo toliko slabašni, krhki i nejaki, da kada bi nam neko probušio odbrambene zidove, iscurio bi iz nas sav jad i čemer koji se godinama taložio.



Da se razumemo, ne može toliko jak izgrađeni profil u javnosti večeno da traje. Jer će doći taj Sudnji Dan, kada nećeš moći da da ustaneš iz kreveta, kada nećeš imati više volje za životom, kada sav onaj imidž koji si mukotrpno pokušavao krene da se urušava kao kula u Vavilonu.

Kao što i sam Džim Keri kaže, ne može više duša da izdrži da počiva na lažnom avataru koji zapravo nisi ti.



Zato je gledati njega u seriji “Kidding” nešto možda i najtužnije što se u poslednje vreme može videti. Videćete hrabru sliku čoveka koji ogoljuje sve ono kroz šta je morao da prođe da bi nama širom sveta izmamljivao osmeh.

A ako se malčice više udubite, shvatićete da svako od nas ima ponekog Džima Kerija koji, kada uspe da zasmeje i obraduje druge, ode kući, svuče se, umije se, i noću kada legne ima želju da više nikada iz tog kreveta ne ustane.

(Nikola Krstić)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.