Sva naša pijanstva

Opet se Srbija između Uskrsa i Prvog maja zaglavila u čašici. Nema kuće kroz koju nije prošla poplava rakije, vina i piva.

Šta ćeš, istina je, pradeda mi je pio, pa mu je, u starosti, došlo glave. Deda je isto to radio, pa mu je Onaj Odozgo zgromio pankreas, te mu je dao još jednu šansu da nastavi ovozemaljski život, ali, ovog puta, bez pića. Otac mi pijucka – ne u kontinuitetu, ne stalno – već, s vremena na vreme, trzne određenu količinu u sebe, ali, ruku na srce, uvek sa nekim razlogom. Samo što, uglavnom, tih razloga ima baš često.



Na kraju krajeva, i moja malenkost navrće. Već desetak godina moja generacija loče.  Sva ta opijanja, obeznanjivanja i padanja u nesvest po rekreativnim nastavama i ekskurzijama; alkoholisana vrištanja, smejanja i saplitanja po ulicama raznoraznih gradova, sela, avlija i ulica; arlaukanja, đipanja i skakanja po zadimljenim rupama, birćuzima, klubovima i kafanama; sva ta bljuvanja po parkovima, toaletima i kućnim žurkama; crnorupisanja i nesećanja prethodnih večeri, dana i nedelja – počelo je polako dolazi po svoje.

Drugar mi je rekao, skoro nešto, da je vreme da postepeno krenemo da usporavamo, jer će ova 25. da bude godina prekretnice, gde više naš organizam neće moći da savlada tu količinu toliko čarobnog, a toliko gorkog otrova koji unosimo u sebe.

Iskreno, znam da nikada nećemo prestati, ali razumljivo je da se povremeno utešimo tim paušalnim floskulama: “mladi smo”, “kada budem imao porodicu, onda ću se smiriti”, “kada budem krenuo da ustajem ujutru za posao”, “kada prestanem da izlazim”, “ma, to će sa godinama doći”…



Sve su to laži.

U početnim danima opijanja, negde kada smo bili srednja škola, od drugarovog ćaleta sam dobio koristoljubiv savet kojeg sam se, zapravo, držao do pre nekoliko godina, a to je: nikada nemoj da piješ iz dosade, nikada nemoj da piješ svaki dan, nikada nemoj da piješ zbog tuge i što je najvažnije – nikada nemoj da piješ sam.

Sve sam to prekršio, osim toga da ne bi trebalo da pijem sam. Verujem da je za usamljeno pijanstvo potreban previše težak jad i čemer u životu, da bi do tog čina došlo.

Što se tiče ostalog, bilo je dana da smo se svaki dan opijali, bila to letovanja, zimovanja, vikendice ili zaređivanje svakojakih dešavanja. Razlog više nije bio toliko bitan. Neko dođe tužan, neko dođe srećan, neko dođe skrhan, a neko veseo, ali važno je da se uvek zalije. Jedni žele da time ubiju sećanja, dok drugi oživljavaju zaborav. Treći uvećavaju volum sreće, četvrti težinu patnje.

Doktore, vraćaj moj kusur

Mada, duže vreme sam izbegavao da pijem kada sam tužan, nesrećan ili smrvljen, ali, ne bih da lažem, pao sam i na tom testu; naprotiv, mnogo lakše se premošćavaju sve emotivne tegobe kada se vidi dno flaše.

A kada dođe do dosade, to su uglavnom vikendi, ponekada i radni dani, kada kod kuće ležiš kao ker, mrzi te da bilo šta drugo radiš, pa pozoveš nekoga da izađete, čisto malo da srknete, da ublažite monotoniju, da vam se opuste ruke i misli u glavi, a onda sledeće jutro se probudite sa mamurnim životom koji vam sruči kofu problema, pojača ih do daske, i obrlati mozak da konstatno razmišlja o njima, dok ponovo ne zaspite.

Da skratim, šljokali smo za mladence na svadbama, veridbama, pa i na najavama veridbi i venčanja, a za decu na krštenjima, rođenjima i svim mogućim rođendanima; šljemali za dušu pokojnika na daćama, prosipajući svako malo, krsteći se, i levom i desnom, mrmljajući: “Aj, neka mu je laka zemlja”; otkidali se za slavljenike po rođendanima; nazdravljali bezbroj puta sa domaćinima, rodbinom i ostalim gostima po slavama; toliko puta se kuckali, gde god smo stizali, uz reč “Živeli!”, da sam u jednom trenutku pomislio da ću živeti večno.

Alkohol je prva pomoć. Ponekada i hitna, a za neke, bog da im dušu prosti, i poslednja. Svaka šuša može da cirka, ali ne može svako da ga podnese. Veran je on sluga. Mnogima je pomogao. Mada, zao gospodar postaje onog trenutka kada kreneš da ga unosiš u kuću. Kada krene da utiče na obaveze, ugrožava porodicu i rasteruje prijatelje. Može da te u smrt isprati, i sa 27 i 87, a da ti za to vreme napravi neviđeni inferno od života. Kod njega nema pravila. Tu se i krije tajna njegove božanstvene agonije.



Bila je jedna situacija – pre nekih dve, dve i po godine, čini mi se – kada sam prisustvovao, dok sam čekao bus na Zelenjaku, troma mladih pijanaca kako cirkaju vinjak i pivo.

Domaći izdajnik, to sam ja

Onako već poprilično odvaljeni, usred noći, laprdaju ispred neke zgrade o svemu i svačemu. Kada ono, prolazi neki stariji čovek, imao je neki šeširić na glavi, sećam se, i držao kojekakve slike u levoj ruci. Na trenutak je zastao, pogledao ih, negodujući zavrteo glavom i nastavio dalje. Oni, veseli i uspaljeni, viknuše prema njemu što vrti glavom.
“Ne valja vam to”, reče on klincima.
“Pa kakve veze ima, mladi smo, pijemo, posle idemo na žurku”, onako nakeženi mu odgovoriše, nadovezujući se jedan na drugog.
“Vinjak i pivo? Deca vam neće biti zdrava!”, hladnokrvno izusti, pa nastavi svojim putem.

Samo su zaćutali – mrmljali nešto sebi u bradu, svako svoje je brundao – uzeli po gutljaj, ali nisu nazdravili. Nije bilo poente.

Jer, zao gospodar neće dirati tebe, već one koje voliš.

(Nikola Krstić)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.