Srpska igra prestola

Nakon godinu i po dana čekanja, Igra prestola se vratila na ekrane. Svi su to dočekali sa oduševljenjem, radošću i suzama u očima, jer se ova epskofantastična sapunica konačno završava.

Međutim, postoji čitava jedna sekta koja se božaka, sablažnjava i pita “da li su oni jedini na ovom svetu koji nikada nisu gledali tu seriju”. I to je, sa jedne strane, sasvim normalno, da postoje ljudi koji će svoju tobože posebnost isticati kroz negledanje najpopularnije serije u poslednjih ne znam ni sam koliko godina.

No, ta serija moju malenkost svaki put podseti kakvu smo mi seriju propustili da napravimo. Duša me boli što je propuštena šansa da Nemanjići budu naša Igra prestola.

Jer, ako se malčice vratimo kroz istoriju, da se primetiti da se ponašanje našeg naroda nije baš uvek svodilo na čast, poštenje, čojstvo i junaštvo. Ruku na srce, uz pomoć Marka Kraljevića, Miloša Obilića i kosovskog ciklusa, naša istorija je nasapunjana mitologijom koja je u ravni sa antičkom.

Razumljivo je da svaki narod ima svoje legende, priče, mitove i bajke, ali naš to frapantno doživljava kao osnovu i temelje našeg postojanja. I dalje se u školama raspravlja da li je bitka na Kosovu bila pobeda ili poraz. Da li je Vuk Branković bio izdajnik. I da li Crna ruka teroristička organizacija. I to je ono što je građane Srbije počelo da goni. Poput duhova iz prošlosti. Jer, veoma je jednostavno, ne može sve vreme da se počiva na guslarskim lažima.

Bože, uzmi ove antivakcinaše, vrati nam masone i bosanske piramide

Čitava naša istorija se bazira ili na romansiranim pričama, ili na krvavim stratištima. Ne postoji treće.

Kada bi se iz srpske istorije, kao što je gore napomenuto, odstranilo čojstvo, junaštvo i viteštvo, šta bi preostalo? Grubo rečeno, jedno sveopšte “ludilo kraljeva”.

Od samog početka nailazi se na jezive spletke koje su se odvijale unutar samih porodica.

Od dinastije Nemanjić, kada bi se sasvim demitologizovala, ostala bi zaisgurno jedna scena u glavi, koju smo učili još kao šestaci, da je Milutin Nemanjić oženio Simonidu, koja je imala pet godina, sa kojom je ubrzo imao seksualne odnose.

Naravno, u udžebnicima za osnovnu školu se napominje da je on bio “dobar vladar, ali rđav čovek”.

Učeni smo da je isključivo katolička inkvizicija spaljivala ljude. Ali se zato benigno prolazi kroz balkansku priču o spaljivanju i proterivanju bogumuila iliti “poluveraca” za vreme Nemanjića. Takođe, između redova se može uočiti i Dušanova nemilosrdna okrutnost.

Editor trougao: Zašto se radujemo kada gori Notr Dam?

Toliko volšebnog, mračnog i opskurnog materijala naša istorija poseduje, da bismo mogli da napravimo na stotine Igri prestola, i to bez pomena zmajeva i mrtvaka. A ovako ćemo do beskrajnosti i nazad praviti kojekakve emocionalno nadahnute trećerazredne, viktorijanske ljubiće i Bojeve na Kosovu koji će biti zaboravljeni odmah nakon prvog gledanja.

I naravno da se nikada neće dogoditi ništa što bi moglo da dovede u pitanje bajkoviti brend srednjovekovne istorije Srba. Jer ovde se i dalje uči da smo jeli zlatnim viljuškama. Da smo pobedili na Kosovu. Da su zvona Notr Dama se čula kao zvuk pobede protiv Otomanskog carstva.

Jer, dabome, srpska istorija je sveta krava koja se ne dira.

(Nikola Krstić)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.