Sport i ja, dva smo sveta različita

Rođen sam sa dve leve noge. Doduše, jedna je od druge kraća za centimetar ili dva, ali čisto sumnjam da bi da su simetrične to išta promenilo. Vrat me boli. Leđa ubijaju. Kolena su kljakava. Jedva da znam i da hodam, sapletem se na ravno, a kamoli na njima da potrčim.



Samim time, sport me nikada nije zanimao. Zapravo, nije ni ložio taj sportski duh, niti sam ikada mogao normalno da primim ka srcu kojekakva nadmetanja i takmičenja u fizičkim sposobnostima. Žao mi je, ali nisam se ni iskomplekisrao, pa da sam sa požudom i sujetom pratio sva sportska dešavanja.

Jok, bato, do skoro nisam znao da nabrojim više od pet igrača. U bilo kojem sportu. Znao sam za Bekama, Ronaldinja, Ronalda, Madonu i Pelea, ali to je više bila stvar opšte kulture, nego sportske znalosti.

Sećam se da su čak i majka i otac mi bili zabrinuti što, bogo moj, ne pratim fudbal kao svi ostali dečaci. Jednostavno, bilo mi je previše dosadno to trčkaranje za loptom. Devedeset i kusur minuta pun stadion zvera u nekoliko igrača koji se lome levo-desno, svađaju se da li je bio faul ili ne, dok se gomila majmunolikih danguba mlati zato što navija za neki drugi klub.



Svi ortaci kada je Liga šampiona ritualno se dogovaraju, rezervišu stolove po kafićima, ispijaju piva i navijaju za, dabome, strane klubove. Nikada to nisam pokušao da radim, samo sam čekao da prođe, pa da život nastavi svojim tokom.

U većini slučajeva samo zaćutim kada krene da se razglaba o Partizanu, Zvezdi, transferima i odgovornosti zašto nam je fudbal toliko loš. Nekada pokušam nešto da se na silu ubacim, ali mi se uglavnom želudac prevrne koliko je cela ta baljezgarija površna i nebitna za moj život.

Košarku i mogu nekako da progutam – mali teren, veća napetost, kretivniji potezi – ali tenis, bože dragi, pa to je tek mučenje za oči i patnja za dušu. Pre bih TA peć na deseti sprat nosio nego što bih se budio noću i gledao narednih 69 sati dva prebogata igrača kako lupkaju lopticom tamo-vamo.

Čak i vaterpolo pogledam kada baš nemam šta drugo da radim – naravno kada igraju „naši“ – ali, eto, toliko o mom znanju kada sam tek nakon što su svi objavili saznao da je Srbija ponovo uzela zlato na Tašu.



One ludake u kavezu što se lome, to mi ja čak i najuzbudljivije, možda bih se za njih i budio noću, ali da pratim biciklističke monotonije i beskonačno duge trke motora i kojekakvih četvorotočkaša – ma, idi, begaj – to je kao da šah gledam.

Ali, opet, to je moja stvar, što smo sport i ja dva sveta različita. Nikoga je ne smaram oko toga, naprotiv, niti  me zanimaju razlozi što neko po ceo dan sedi okrećući sportske kanale i tražeći samo nešto sportsko da gleda.

Zašto nosiš sat na desnoj ruci?

Međutim, ne mogu da preturim preko glave da se stereotipno muškarcima dodaje apetit da oni po difoltu moraju sve da znaju o „sportu i automobilima“. I onda, kada im kažem da se ne razumem ni u jedno, a ni drugo, uglavnom se zenice rašire, vilica padne i izusti se: „Pa kako to? Ti si muškarac!“

Veoma prosto. 21. vek je doneo tu slobodu da može da me ne zanima ništa na ovom svetu, ako mi se tako ćefne. I zato me za sport i kola – zabole levi ćošak. To ostavljam pravim muškračinama, a ja ću ko bik Ferdinand da mirišem cveće.

(Nikola Krstić)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.