Shvatite, ne žele svi decu

Pripadam generaciji koja je krenula baš u poslednjih godinu, dve da razmišlja šta će da radi sa svojim životom.

Već se polako odguljuju fakulteti, pronalaze kojekakvi poslovi, razmišlja se da li da se pali preko ili ostaje ovde. Sve u svemu, oštre se živci za lunjanje kroz život u pronalasku nečega sa čime će moći da se identifikuje. A i oni koji nisu učili visoke škole, ne razlikuju se mnogo od ovih koji jesu; i oni tapkaju u mestu, tražeći nekog đavola koji će da ih smiri. Bilo kako bilo, većini se ne ostvaruju snovi koje su zamišljali dok su bili mlađi. Skapirali su da je zapravo deo odrastanja da na kraju ni ne postaneš ono što želiš. Dok je nekima i pošlo za rukom da donekle i doguraju.



PROČITAJTE I: 

Editor četvorougao: Šta mislimo o NATO bombardovanju nakon dve decenije?

Zvezdaš sam, a ne navijam za Olimpijakos, već za AEK… I imam pakleno dobar razlog za to

Otac, sin i sveštenik u beogradskoj kafani


Međutim, pošto živimo u društvu koje i dalje neguje izuzetno konzervativne poglede na svet, sve to na posletku ispadne uzaludno – i diploma, i fakulteti, i poslovi iz snova, i novac, i karijera, i šta ja znam šta sve – kada nemaš decu. I zato mnogi odjednom sve to odbace, samo da bi uslišili želje okruženja.



Da stvar bude gušća, sedim kod babe i dede na ručku, kada i oni krenu sa salvom pitanja “pa kada ćeš”, “pa vreme ti je”, “pa nismo ni mi imali tada”, “pa i tada je bilo teško”, “pa nemoj da čekaš”, na šta sam samo iz pristojnosti na to sve ćutao, klimao glavom i smeškao se.

A kroz glavu mi je samo prolazilo kako nije zapravo ni bitno da li je isto, drugačije, teže ili lakše. Jedino bitno da imaš decu jeste ako to zaista želiš. Ako to možeš. Ako misliš da si spreman. A ne zato što se plašiš samoće. Što te familija konstatno bocka kada ćeš. Što misliš – a to je možda najluđe što sam čuo – da se tako odužuješ Prirodi.

Dete sam razvedenih roditelja, znam o čemu pričam.

Zamislimo se malo, napraviš to dete, dovedeš ga na svet, kreneš da ga odgajaš, a ono ti nešto zatraži, tipa igračku, a ti kažeš: “Nemam pare!” Ili kreneš konstatno da urlaš na njega, da vrištiš, histerišeš, da ga maltretiraš, jer, jelte, to je tvoje dete i možeš da radiš sa njim šta hoćeš.



Da se razumemo, mnogi koji danas imaju decu nisu sposobni da im budu staratelji. Jer grozna je ironija što svako ko može da dobije dete u većini slučajeva ne ume da bude roditelj. Nije svako bogomdan da jedno biće nadgleda ceo život. Zbog toga je danas pun svet dece koja su postala samo avatari na Instagramu i Fejsbuku njihovih očeva i majki. Mnoštvo njih ne dočeka ni svoju petu godinu a da im se otac i majka ne razvedu. Sudski podrumi su pretrpani papirčinama za razvod, a zbog čega je to tako? Je l’ to zato što su se mama i tata mnogo voleli, ali, šta ćeš, na kraju su ipak shvatili da nisu jedno za drugo? Zar sve to nije dovoljan dokaz da neko može da prođe kroz ovaj život i bez dece?

Pa, shvatite već jednom, ne žele svi decu. Dobijanje iste možda jeste najlepša stvar na svetu, ali nije jedina. Nije svakome cilj u životu da se bezglavo zatamniči u takvoj vrsti zajednice i skrha sve svoje snove samo zato što nije mogao da se izbori sa presijom sredine, sopstvenim frustracijama i životnim strahovima. I tako upropastio još jedan ili više života.



Malo li je takvih života koji idu do te mere da okrivljuju svoju što nisu uradili ono što su želeli nego su podredili sve njima?

I još jedna stvar, ne želeti decu nije isto što i mrzeti ih, da to raščistimo jednom za svagda. Sa jedne strane, svi misle da je to okrutno i samoživo, ali, nije; ako se malo bolje zagleda, priznati da na želiš decu jeste, zapravo, čin hrabrosti, koji te suštinski odvaja od svih onih koji su podlegli pasivnoj agresiji bliskih.

Zato, ako ne želiš – nemoj.

(Nikola Krstić)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.