Samoubistvo nije šala, a profesorka je našla način da pomogne đacima

Samoubistva su danas ozbiljno uzela maha, a sve ušestalija postala su kod mladih.


U 21. veku, tom pulsirajućem paradoksu koji lebdi između previše društvenih mreža i premalo (pravog) društva, ljudi postaju sve ogorčeniji, a vreme deluje da izmiče.

Živeći za like/share/subscribe, i trčeći sprint napred-nazad između WhatsAppa, Vibera, Instagram DM-a, Mesindžera, i boga-pitaj-koje-još-platforme (a sve u želji da se “ispričamo” sa što više ljudi (koje često ni ne znamo)), na kraju dana ostanemo iscrpljeni od silnih simultanih monologa u kojima, zapravo, nismo ništa suštinski ni rekli. Barem ne ništa važno.

A želeli smo – jer trebalo nam je.
Jako nam je trebalo – da nekome kažemo svoju istinu.
I da je neko razume.

Zašto žene padaju na loše momke? “Kriminalci su savršeni partneri”

I dok stojimo sa strane i gledamo kako otuđenost postaje norma međuljudskih odnosa, a osećaj usamljenosti njena sestra bliznakinja, malo po malo tonemo u sopstvene zamke, (ne)svesno i aktivno zapuštajući sopstveno mentalno zdravlje.

Sve više dece se odlučuje na samoubistvo

I da smo samo mi, odrasli, žrtve tih zamki – možda stvari i ne bi bile toliko potresne (ma, bile bi). Međutim, crveni alarmi se pale na sve strane, a sirene za paniku se gromoglasno oglašavaju (i to s pravom) kad u celu priču uđu i deca.

Ta mala, krhka i nevina bića sve više postaju predmet novinskih naslova koji nas obaveštavaju o njihovim samoubistvima, oproštajnim porukama, depresijama, anksioznostima, i drugim vidovima mentalnih kočnica zbog kojih, manje ili više, najlepše dane detinjstva provode nesrećni, tužni, i nezadovoljni – neretko se, a kao što je pomenuto, odlučujući na onaj najstrašniji kraj – da oduzmu sebi život.

S obzirom da su samoubistva među najmlađima (od mališana koji idu u vrtić do tinejdžera) postala prečesta pojava, sve više ljudi – što poznatih ličnosti to i “običnih” građana – postaje vokalno na temu bitnosti mentalnog zdravlja. Društvene mreže, za promenu, ovde igraju pozitivca jer su sjajan alat kojim mogu da se dotaknu široke mase, i da se pomogne onima koji su se u nekom trenutku osetili usamljeno, odbačeno, loše, ili osetili bilo koju drugu negativnu, nezdravu emociju.

Profesorka koja sanira tugu


Profesorka specijalnog obrazovanja Erin Castillo je iskoristila svoju učionicu kao platformu za obrazovanje svojih đaka o bitnosti mentalnog zdravlja, te i kao vid podrške svima prisutnima. Erin je osmislila jednu jako kreativnu i interesantnu vežbicu kojom đaci iskazuju kako se osećaju, i nalaze način da se sa tim osećajem izbore. U pitanju je “check-in chart” (u slobodnom prevodu: čart osećanja).

Razlog zbog kog se odlučila na ovaj korak je činjenica da se u poslednjih pet godina nekoliko njenih đaka ubilo, te je htela da osmisli neverbalni način komunikacije koji je skoro pa anoniman, a pomaže đacima da iskažu sve što misle i osećaju.

“Nisam okej”, i to je okej


Na čartu se od đaka očekuje da post-it papirčićima obeleže polja koja se gradacijski ređaju od “Super sam” i “Ok sam” do “Jako mi je teško i ne bi mi smetalo da neko vidi kako sam s vremena na vreme” ili “Preteško mi je, i ne znam kako da se izborim s tim”.

Kada su Erin pitali koji joj je bio motiv da pokrene ovaj čart, rekla je: “Toliko ljudi misli da su jedini koji se bore sa nekom emocijom ili nekim mrakom“, i dodala: “Deca moraju da znaju (čuju) da nisu sami i da nauče kako izgleda imati podršku.”

Erin je zamolila đake da na poleđini svojih papirića napišu imena kako bi mogla da prati ponašanje onih koji se nađu u donje dve sekcije (one gde deca priznaju da nisu ok). Deca su sarađivala, ispisala svoja imena, i iskreno delila svoja osećanja, piše Bored Panda.

“Jako mi je bitno što deca, prateći čart, mogu vizuelno da vide da nisu sami ni u jednoj od sekcija, i da se još neko bori sa sličnim osećajem kakav je u njihovim srcima i glavama. Svaki put kada popunjavamo čart to bude jedan prelep dan gde otvoreno pričamo o bitnosti mentalnog zdravlja i važnosti brige o sebi.”

View this post on Instagram

After one if my staff memebers showed me @jsscytn post of doing this in her classroom, I fell in love with idea…. so I decided to do it in mine. Some of my students are going to need it to be differentiated for their understanding so I will help those kiddos. For those who have staff like nurses, aides, paraprofessionals it’s great tool to see how staff are feeling. Staff and students decorated their own strip and I can’t to see how it will go on Monday when we use it for the first time ♥️ #teachersofinstagram #teachersfollowteachers #thesped #thespedlife #teacherlife #sped #spedteacher #teachersofig #firstyearteacher #autism #autismawareness #autismrocks #autisticteacher #autistickidsrock #autismclassroom #awesomelyautistic #autismadvocate #autismadventures #teachlove #teachacceptance #teachlovenothate

A post shared by Mary Kate (@milestonesandmishaps) on

Ima nade – i drugi su se priključili


Post koji je Erin objavila je preuzela Facebook stranica Suicide Awareness/Prevention zbog čega je poruka o bitnosti mentalnog zdravlja, takoreći, preplavila internet.

Ubrzo potom, mnogi profesori su se javili da kažu da ih je Erinina ideja jako inspirisala i da su i sami uveli ovu praksu u svoje učionice. Prolazeći kroz papirčiće svojih đaka, neki od profesora su se oglasili rečima da su shvatili kako život nekada ume da bude mnogo teži za jednog desetogodišnjaka nego što je ikome od nas to pojmljivo, te i da je bitno razumeti mališane, i pružiti im podršku. Ovim će đaci od malih nogu shvatiti koliko je bitno da prihvate ono što osećaju, potraže pomoć, i nauče da se nose (i pobede) nezdrave negativne emocije koje osećaju. Takođe, shvatiće da nisu sami i da nema ničeg sramotnog u tome kako se osećaju.

Priključivanje drugih prosvetara ovoj akciji je za Erin bilo izuzetno emotivno. Kada je videla tagove na internetu i silne poruke ohrabrenja za to što radi, kao i zahvalnosti za inspiraciju, Erin se rasplakala. “Muž me je pitato zašto plačem, i sve što sam uspela da izgovorim je ‘Zato što će, zahvaljujući ovakvoj edukaciji, nebrojeno dece ostati živo’”.

Nismo svi profesori (ali to nije važno)


Bilo da ste u nastavi ili ne, i bilo da se bavite poslom gde ste u svakodnevnom ili povremenom kontaktu sa najmlađima znajte da je jedan od najbitnijih elemenata zdravog života vašeg deteta (ili bilo kog drugog deteta), da ga osluškujete, pitate, saslušate, i pomognete mu kada vidite da nije u redu. Nije sramota osećati nešto drugačije od uobičajenog. Sramota je ne pomoći nekome kome nedostaje vazduha. A osećaj borbe sa nekom mentalnom bolešću je baš takav – kao da hodate po dnu okeana bez trunke vazduha, pluća vam se pune vodom, a vi ne znate kako odatle da se iskobeljate.

Budite svesni veličine problema


Ako ste roditelj, prijatelj, rođak, supružni koji primeti da se osoba koju volite bori sa nekim teškim mislima i osećanjima – uradite sve što je u vašoj moći da pružite pomoć, ili preporučite nekoga ko može da pomogne. Saslušajte, razgovarajte. Ne dozvolite da o patnji osobe koju ste voleli čitate iz oproštajne poruke. Ako je ostavi.

(Emilija Cvijanović)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.