Psi će spasiti svet

Moja majka ima kuče po imenu Kiki.

Mala, bela, debeljuškasta pufnica koja laje samo kada neko ulazi na vrata, dok ostatak vremena provodi mazeći se, izležavajući se i kunjajući. Doduše, više po ponašanju liči na mačku, samo bez onog mačijeg “ja sam bog” momenta.

Kada god bi odlazila na more, ostavljala bi mi je na čuvanje. Iskren da budem, nisam bio toliko raspoložen da budem dadilja. Nisam umeo ni o sebi da brinem, a kamoli o drugome.

“To trči, to skače, to laje, to grize kablove, to jede cipele, to zavija, to dosađuje”, tvrdio je pazar džangrizavi starac u meni.



No, posle već par sati to sićušno biće prestalo je da bude obično kuče.

Ono se konstantno umiljavalo; obradovalo bi se kada bih se vraćao sa posla, a pozdravljalo kada bih odlazio; skakalo je i cvilelo od sreće kada bi videlo da hoću da je vodim napolje; išlo je za mnom pri svakom mogućem koraku; čak je bilo i trenutaka kada bi se iz čista mira popelo na krevet pored kompjutera, gde sedim, i bilo u stanju da me satima posmatra ćuteći.

Ali, da mi je neko rekao da ću se za tih desetak dana, koliko bi bila kod mene, neopisivo povezati sa jednim takvim lajavim spadalom, koje je u meni od prve sekunde videlo prijatelja od beskrajnog poverenja, rekao bi mu opet moj džangrizavi starac – da ne priča gluposti. Ipak, starkelja ne bi bio u pravu. Jer upravo ta četvoronoga i kovrdžava Kiki bila je šarena strana životnog sivila.

U njenim blentavim očima mogao si da vidiš bezrezervnu i nesebičnu odanost. Video si nekoga ko te voli upravo takvog kakav jesi. Raduje ti se. Podržava te u svemu. Ono ne traži mnogo.



Jer, ti si za tog psa sve na ovom svetu.

Zato je najteži dan, do sada se to dva puta desilo, bio kada sam se od Kiki rastajao. Ne zbog toga što je odlazila – jer mogao sam sutra da je opet vidim, da sam hteo – već zbog toga što mi je taj psić,  za tako kratko vreme, život u potpunosti oplemenio. Uz pomoć njega sam shvatio koliko mi, ljudi, komplikujemo odnose između nas samih. Uz pomoć njega uvideo sam koliko je jednostavno da zavoliš nekoga. Jer kako pas zavoli čoveka tako nijedan čovek ne može da zavoli nekog drugog.

Međutim, ljudi ne zaslužuju pse, zbog toga što su ljudi najokrutnija živa bića koja su hodala ovom planetom. Zbog toga što postoje čovekolike nakaze koje se svakodnevno iživljavaju nad njima. Zbog toga što i nakon svih tih svireposti i strahota koje psi pretrpe, oni će i dalje obožavati Čoveka. Jer oni ne poznaju osvetu. Oni ne znaju za Zlo.

I upravo zbog toga – i samo zbog te beskrajne, neiscrpne i čovečanstvu nepoznate ljubavi – jedino uz te pse ovaj svet će imati šansu da bude spasen.

(Nikola Krstić)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.