Privlačile su ga mračne sile, zli duhovi, zaboravljeni bogovi: Odlomak iz Lavkraftovog romana koji svi smatraju najboljim

Odlomak koji je pred vama prenet je iz romana horor pisca Hauarda Lavkrafta, koji se, kako kritičari navode, s punim pravom ubraja u njegova najbolja prozna ostvarenja. To je velika priča o mladom antikvaru Vordu kojeg privlače – preko seni jednog svog pretka – mračne sile, zli duhovi, kao i zaboravljeni bogovi iz pomalo krivo shvaćenih legendi. Pod uticajem tog svog pretka i Vord je hteo da stekne znanje iz najmaračnjeg umeća magije, ali to je znanje morao da plati ljudskom krvlju.


Džozef Karven je, sudeći po delićima legendi otelovljenih u svemu onom što je Vord ĉuo i otkrio, bio jedan veoma neobiĉan, zagonetan i neshvatljivo strašan ĉovek. Iz Salema je pobegao u Providens — univerzalno utoĉište ĉudaka, slobodnjaka i pobunjenika — u trenutku kada se digla uzbuna zbog vradžbina, pobegao iz straha da i njega ne optuže kao volšebnika zato što se u osami bavio tajanstvenim hemijskim ili alhemijskim opitima. Taj tridesetogodišnjak bledog, bezbojnog lica brzo je ispunio uslove potrebne nezavisnom žitelju Providensa i kupio zemljište severno od imanja Gregorija Dekstera, u podnožju ulice Olni. Kuću je sagradio na Stempers Hilu, zapadno od Gradske ulice, na mestu koje je kasnije postalo Olni Kort; a onda je 1761. godine, na istom zemljištu, podigao mnogo veću kuću, i ona tu stoji i dan-danas.

Elem, prva neobiĉnost vezana za Džozefa Karvena bila je da on, ĉinilo se, nikako ne stari, da izgleda isto onako kako je izgledao i kad je došao. Godinama se bavio pomorsko- trgovaĉkim poslovima, ubirao pristanišnu taksu za iskrcavanje tovara sa brodova na dokovima u blizini zatona Maji End i pozamašnim svotama pomagao da se ponovo izgrade Veliki most 1713. godine i Samostalna parohijalna crkva na samom brdu; i sve je vreme imao izgled ĉoveka između trideset i trideset pet godina, izgled koji je teško opisati. Kako je iz decenije u deceniju njegova jedinstvena mladolikost privlaĉila sve veću pažnju, Karven je tu ĉinjenicu uvek objašnjavao izjavama da potiĉe od dobrog soja i izdržljivih predaka i da vodi jednostavan život koji ne može da ga iscrpe. Kako se jedna takva jednostavnost mogla usaglasiti sa neobjašnjivim dolascima i odlascima tajanstvenog trgovca, i sa ĉudnim svetlucanjima njegovih prozora u gluvo doba noći, to varošanima baš i nije bilo sasvim jasno, pa bejahu vrlo skloni tome da njegovoj netaknutoj mladosti i dugoveĉnosti pripišu i neke druge uzroke. Po mišljenju većine, Karvenovoj mladolikosti umnogome je doprinosilo neprekidno mešanje i kuvanje hemikalija. Naveliko su kolale glasine o ĉudnovatim materijama koje je iz Londona i sa ostrvlja Karipskog mora dovlaĉio na svojim lađama ili nabavljao u Njujorku. Bostonu i Njuportu; a kada je u Providens došao stari doktor Džabez Bauen i preko puta Velikog mosta otvorio apoteku sa znakom Jednoroga i Avana, bez prestanka se priĉalo o lekarijama, kiselinama i metalima koje je ćutljivi, uzdržani samotnik stalno kupovao i poruĉivao kod njega.

Sobe
FOTO: Pixabay

Uvereni da Karven poseduje ĉudesna i njima neznana medicinska znanja, bolesnici i paćenici svih vrsta obraćali su mu se za pomoć; pa iako je on, ĉinilo se, njihovu veru podsticao na neki neobavezan naĉin i uvek im davao ĉudno obojene napitke, uoĉeno je vrlo brzo da su njegove usluge nesrećnicima retko bivale od koristi. Naposletku, kad je proteklo više od pedeset godina od dolaska ovog stranca u Providens, a da ĉitavo to razdoblje nije ostavilo ĉak ni petogodišnju vidljivu promenu ni na njegovom licu ni na njegovom telu, svet je poĉeo da šapuće sve zloslutnije i da mu sve ĉešće ispunjava želju za izdvojenošću koju je on oduvek otvoreno ispoljavao.

Privatna pisma i dnevnici iz tog perioda obelodanjuju i mnoge druge razloge zbog kojih je Džozef Karven izazivao koliko divljenje toliko i strah, i na kraju bio izbegavan kao pošast. Njegova strast prema grobljima, na kojima su ga viđali u svako doba dana i noći i u svakoj prilici, bila je ozloglašena, iako niko nikad nije posvedoĉio da je na tim mestima uĉinio nešto što bi se uistinu moglo nazvati skrnavljenjem. Karven je na drumu Potakit imao farmu na kojoj je najĉešćeživeo u toku leta i na koju je, jašući na konju, dolazio u razliĉite ĉudne sate dana i noći. Na tom imanju su jedine vidljive sluge, koje su i obrađivale zemlju i pazile kuću, bile jedan zlovoljan braĉni par Indijanaca iz plemena Narangasit; muž mutav i obeležen ĉudnim ožiljcima i žena odbojnog lica, potekla iz mešavine indijanske i crnaĉke krvi. Prislonjena uz glavnu zgradu, nalazila se laboratorija u kojoj su vršeni hemijski opiti. Čudni raznosači i nosači koji su pred sporednim vratancima istovarali boce, vreće i sanduke, razmenjivali su utiske o fantastiĉnim staklencima, o loncima za topljenje i kuvanje, o posudama za pretakanje i destilaciju i o velikim pećima koje su uspeli da zapaze u donjoj prostoriji punoj polica. I šapatom su proricali da će ćutljivi „hemiĉar“ — a pod tim su podrazumevali alhemiĉar — vrlo brzo pronaći kamen mudrosti. Najbliži susedi te farme — Fenerijevi, udaljeni od nje samo ĉetvrt milje — naveliko su širili još ĉudnije priĉe o najneverovatnijim zvucima koji, kako su uporno tvrdili, dopiru noću iz Karvenove kuće. Ĉuju se krici i neprekidni urlici, govorili su oni; i nimalo im se nije dopadalo ogromno stado koje se tiskalo na pašnjacima, jer toliki broj grla stoke uistinu nije bio potreban da bi se jedan usamljeni starac i dvoje Indijanaca snabdeli mesom, mlekom i vunom. A i vrsta stoke se, izgleda, menjala iz sedmice  sedmicu, jer su nova stada neprekidno otkupljivana od stoĉara iz Kingstauna. Pored toga, i velika kamena sporedna zgrada, koja je umesto prozora imala visoke uske proreze, delovala je odvratno i sablažnjivo.

Dokoliĉari okupljeni oko Velikog mosta svašta su razglabali o Karvenovoj gradskoj kući u Olni Kortu; ne toliko o onoj lepoj i novoj, sagrađenoj tek 1765, kada je njen vlasnik morao imati blizu sto godina, koliko o onoj prvoj, niskoj građevini, sa potkrovljem koje nije imalo prozore i ĉije su ivice bile od šindre, jer je Karven tu drvenu građu sa velikom predostrožnošću spalio ĉim je kuća srušena. Istini za volju, u njoj je bilo manje tajnovitosti; ali, svetlost u gluvo doba noći, zagonetnost dvojice crnpurastih stranaca koji su predstavljali i jedinu mušku poslugu, gnusobno, nerazgovetno mumlanje nepojamno stare domaćice Francuskinje, ogromne koliĉine hrane što su se unosile u kuću u kojoj su živele samo ĉetiri osobe, kakvoća ili boja pojedinih glasova koji su se, u prigušenom razgovoru, ĉesto mogli ĉuti u razno doba noći — sve je to, povezano sa onim što se već znalo o farmi u Potakitu, bilo sasvim dovoljno da i ovo mesto izađe na rđav glas.

Drvce
FOTO: Pxhere

O Karvenovom domu se pripovedalo i u višim, odabranim krugovima, jer kako se došljak postepeno uvlaĉio u crkvu i sve ĉešće uĉestvovao u promenama u životu varoši, tako je, prirodno, postepeno upoznavao i ljude iz višeg staleža, za ĉije je društvo i razgovor bio dobro pripremljen i spreman da u njima uživa. Znalo se da Džozef Karven potiĉe iz ugledne porodice, jer Karvenove ili Kervenove iz Salema u Novoj Engleskoj nije trebalo predstavljati. Ispostavilo se da je Džozef Karven u najranijoj, mladosti mnogo putovao, da je izvesno vreme živeo u Engleskoj i da je bar dvaput duže boravio na Dalekom istoku; a njegov govor i naĉin izražavanja su, kad bi blagoizvoleo da se njima služi, odavali uĉenog i visoko obrazovanog Engleza. On liĉno, međutim, iz nekih samo njemu poznatih razloga, nije mario za društvo. Iako retkog posetioca nikad nije obeshrabrivao, uvek je oko sebe podizao takav zid uzdržanosti da je malo ko uspevao da smisli šta bi mu mogao reći a da
ne zvuĉi budalasto.

I u njegovoj zagonetnoj, zluradoj oholosti nazirao se izvestan prezir, kao da su mu sva ljudska bića postala dosadna i glupa zato što se on kreće među neobiĉnijim i jaĉim entitetima. Kada je doktor Ĉekli, iz Bostona, došao 1738. godine na položaj glavnog rektora Kraljeve crkve, požurio je da poseti onoga o kome je toliko slušao; ali iz kuće je izašao vrlo brzo zbog nekih zlokobnih nagoveštaja koje je osetio u izlaganju svog domaćina. Ĉarls Vord je rekao ocu, dok su jedne zimske veĉeri razgovarali o Karvenu, da bi silno želeo da zna šta je tajanstveni starac ispriĉao uĉenom svešteniku, jer svi hroniĉari navode da je doktor Ĉekli odluĉno odbijao da ponovi i jednu reĉ od onoga što je ĉuo. Taj
ĉestiti ĉovek bio je potpuno preneražen i uvek je, kad god bi se pomenuo Karven, naoĉigled prisutnih gubio onu živahnu građansku uglađenost po kojoj je bio nadaleko ĉuven.

Još je nedvosmisleniji bio razlog zbog kojeg je drugi ĉovek od ukusa i dobrog društvenog vaspitanja izbegavao oholog samotnika. Gospodin Džon Merit, stariji i otmen Englez sa izrazitim sklonostima ka književnosti i nauci, došao je iz Njuporta u varoš koja je tako brzo sticala ugled i podigao letnjikovac na mestu zvanom Vrat na kome se danas uzdižu najvelelepnije palate. Džon Merit je živeo u visokom stilu i u velikoj udobnosti, imao prve koĉije i prve livrejisane sluge u varoši, i silno se ponosio svojim teleskopom, svojim mikroskopom i svojom odabranom bibliotekom engleskih i latinskih knjiga. Ĉuvši da je Karven vlasnik najbolje biblioteke u Providensu, gospodin Merit mu je odmah otišao u posetu i bio primljen mnogo srdaĉnije nego većina prethodnih posetilaca. Divljenje što ga je sa dubokom iskrenošću iskazao prema prostranim, prepunim policama na kojma su pored grĉkih, latinskih i engleskih klasika stajale gomile filozofskih, matematiĉkih i nauĉnih knjiga, ukljuĉujući dela Paracelzusa, Agrikole, Van Helmonta, Silvijusa, Glaubera, Bojla, Berhavea, Bekera i Stala, podstaklo je Karvena da svome gostu predloži posetu farmi u Potakitu, iako do tada tamo nikoga nikad nije odveo, pa se njih dvojica odmah odvezoše koĉijama gospodina Merita.

Hram
FOTO: Wikimedia Commons

Gospodin Merit je uvek bio spreman da prizna da u toj seoskoj kući uistinu nije video ništa strašno, ali je tvrdio da su naslovi knjiga posebnih izdanja posvećenih magiji, vradžbinama, alhemiji i teologiji, koje je Karven držao u prednjoj sobi, bili već sami po sebi dovoljni da ga ispune dugotrajnim gnušanjem. Toj predrasudi je, mžda, doprineo i izraz lica koji je imao domaćin dok je gostu pokazivao sve te knjige. Neobiĉna zbirka, pored gomile dela proseĉnih vrednosti na kojima gospodin Merit i nije preterano zavideo njihovom vlasniku, obuhvatala je gotovo sve kabaliste, demonologe i vraĉeve koji su bili poznati svetu; bejaše to uistinu prava riznica u okviru mraĉnih i sumnjivih oblasti alhemije i astrologije. Hermes Trismegistus u Menardovom izdanju, Turba Philosopharum, Geberovo delo Liber Investi Gatonis, pa Kljuĉ mudrosti, kabalistiĉki Zohar, kompleti Albertus Magnus, Ars Magna et Ultima Rejmonda Lalija u Zecnerovom izdanju, Thesaurus Chemicus Rodţera Bekona, Fladov Clavis Alchimiae, Tritemijusov rukopis De Lapide Philosophico — sve je bilo tu. Srednjovekovni hebrejski i arapski pisci bili su zastupljeni u velikom broju, a gospodin Merit preblede kao krpa kada je, skinuvši sa gornje police predivno opremljenu knjigu sa upadljivom nalepnicom Qanooné — Islam, shvatio da u rukama drži zabranjeno delo Necronomicon ludog arapskog pisca Abdule Alhazreda o kome je nekoliko godina ranije u potaji slušao neopisive ĉudovišnosti, jer su nekako baš u to vreme u jednome ĉudnom ribarskom seocetu, Kingsportu kod zaliva Masaĉusets, razobliĉeni neĉuveni, grozomorni obredi. Najĉudnije je, međutim, bilo to što je ĉestiti gospodin priznao da ga je, neshvatljivo, najviše uplašila jedna gotovo beznaĉajna pojedinost. Na ogromnom stolu od mahagonija ležao je, okrenut naopaĉke, potpuno pohaban i vrlo redak primerak Borelusove knjige, sa mnogim zagonetnim beleškama na margini i između redova, ispisanim Karvenovom rukom. Knjiga je bila otvorena negde na polovini; i tu je veoma debelim i nervoznim potezima pera, ispod redova mistiĉnih slova gotice, jedan odeljak bio obelžen tako upadljivo da gost naprosto nije odoleo želji da vidi o ĉemu je reĉ. Da li mu je pažnju privukla priroda obeleženog mesta ili grozniĉava nezgrapnost poteza pera kojima su ti redovi bili podvuĉeni, to ni sam gospodin Merit nije mogao da kaže; ali, nešto ga je u tom spletu silno kosnulo i na neki ĉudan naĉin duboko uznemirilo. I toga se pasusa sećao do kraja života; prepisao ga je iz sećanja u svoj dnevnik i jednom ĉak pokušao da ga izrecituje prisnom prijatelju, doktoru Ĉekliju, a onda odustao od te namere videvši do koje su mere već prve reĉi teksta uzbudile uĉenog i uglađenog pastora. Pasus je glasio:

 „Suštastvenije životinjskije Soli moguće jeste tako pripremiti i oĉuvati da svaki 
         umstveni i veštini vičan ĉelovek može u sobstvenoj sobi za rad imati vasceli Nojev 
         kovĉeg i prizivati po volji ĉistoje Obliĉije Životinje iz Praha Njezina. Metodom sovsem 
        sliĉnijem i Filozof mogao bi, ne služeći se vradžbinama zloĉinaĉkijem, Obliĉije svakogo 
        svojego Pretka iz Suštastvenijeh Soli Ljudskoga Praha prizvati u koje telo Jego pretvoreno 
        bi.

Ipak, najstrašnije priĉe o Džozefu Karvenu mrmljale su se u blizini dokova, duž južnog dela Gradske ulice. Mornari su sujeverni ljudi, pa su na lađama kojima su prevozili beskonaĉne koliĉine ruma i robova, na šalupama sa melasom, na gusarskim brodovima i na velikim jedrenjacima sa dve katarke koji su pripadali trgovcima i kapetanima porodica Braun, Kroford i Tilinghast — pribegavali ĉudnim znakovima zaštite ĉim bi ugledali vitku, varljivo mladalaĉku figuru ĉoveka sa žutom kosom i blago povijenim ramenima kako ulazi u Karvenova skladišta u Dablun ulici ili razgovara sa kapetanima i nadzornicima tovara na dugaĉkom keju, gde su Karvenove lđe, uvek nemirne, ležale
ukotvljene ili pak neumorno uplovljavale u luku i isplovljavale iz nje. Karvenovi kapetani i ĉinovnici mrzeli su svoga gazdu i bojali ga se, a svi njegovi mornari bili su melezi, ološ sa Martinika, iz Havane ili iz Por Roajala. Brzina kojom su se jedni mornari zamenjivali drugima budila je, u izvesnom smislu, najjaĉi i najodređeniji strah kojim je starac mladalaĉkog izgleda bio okružen. Ĉim bi neki od Karvenovih brodova pristao u luku, posada bi dobijala slobodan izlaz u grad, a neki mornari i nalog da obave određene nabavke i izvrše ove ili one porudžbine; a kada bi se posada ponovo našla na okupu, bilo je gotovo sigurno da će u grupi nedostajati jedan ĉovek ili više ljudi. Ĉinjenica da je najveći broj porudžbina i nabavki bio vezan za farmu na putu Potakit i da je vrlo mali broj mornara viđen u povratku sa tog mesta dobijala je sve veći znaĉaj i nije se zaboravljala; zato je, vremenom, Džozefu Karvenu bivalo sve teže da zadrži svoje tako ĉudno odabrano brodsko osoblje. Na kraju su mnogi mornari napuštali posao ĉim bi ĉuli glasine koje su kolale o brodovima ukotvljenim u Providensu, pa je za tajanstvenog trgovca nastojanje da begunce zameni novim mornarima sa Kariba predstavljalo sve veći i sve teži problem.

(Editor.rs)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.