Priče iz beogradske kafane: Rekao sam, daćeš mi!

Rekao sam, daćeš mi!


Večeri u kafani prolazile su i tekle, svojim ustaljenim redosledom, očekivanih i neočekivanih događaja, bezrazložnih svađa, pijanih mirenja uz obavezno “ti si, bre, moj drug!”.

Ponekad su na repertoaru bivale urnebesno zanimljive, potresne, čak i smešne, neretko s nevericom, začinjene tragične price. Sve u svemu, svako veče priča za sebe, jedinstveno obična i neobično jedinstvena, neponovljiva.



Nikada ga ranije nismo videli, do te večeri. Odmah, čim je ušao, a Kafana nije volela novajlije, “uljeze” kako smo ih zvali, momentalno su svi prekinuli razgovor, piće je zastalo u pokertima ruku i svi su piljili u njega.

Ušao je kameno odsečnim korakom, seo za prvi slobodni sto koji je odmerio još od ulaska, i bez “uobičajenog” pitanja “Je l slobodno”, seo.



Besprekorno obučen u garderobu, nedostižno preskupu za nas, više nego upadljivo sređen do detalja, od frizure, ledenog pogleda, preko parfema, sata koji je blještao u polumraku zrikavih lustera, do cipela za koje smo samo znali da postoje. I sve uz pogled koji niko nije mogao da izdrzi u duelu očima, tako da su svi brzo spustali pogled, i samo ga ispod oka posmatrali. Lagano je izvukao zlatnu tabakeru, zlatni upaljač i zapalio cigaretu mirisa cimeta, nastavljajući da sedi bez “nenamenskih” pokreta.

Kelnerica mu je bojažljivo prišla i rekla: “Izvolite?”

Ovlaš ju je pogledao i dubokim, brašnjavim glasom, rekao: “Daćeš mi flašu Džeka. Džek Denijelsa. Kristalnu času, ali da čaša odstoji u zamrzivaču, tako da bude zamagljena kad se izvadi. Bez leda.”



Kelnerica je zbunjeno, nespretno provukla rukom kroz kosu i otišla u kuhinju. U kuhinji je istog trenutka nastala panika – gde da nađu flašu Džek Denijelsa i kristalnu čašu.

Bilo je to piće koje niko nikada nije naručio, a kamoli celu flašu – o kristalnoj čaši da i ne govorim. Počelo je opšte prevrtanje kuhinje, usplahirena potraga za “porudžbinom”, da bi se šef u jednom trenutku u besomučnom prevrtanju polica i fioka, setio i rekao: “Uf! Znam! Dobili smo pre neku godinu od onih stranaca flašu, baš tog “Džeka”, tu je!”

dzek-denijels
Foto: Pixabay

Zaronio je ispod vlagom nagrižene komode i izvukao drvenu kutiju, drhtavim rukama je nespretno otvorio, bolje reći raskomadao, izvukao flašu i uzviknuo: “Evo ga!”



Za čašu se nekako izborio među policama sa “staklarijom za ukras”. Kelnerica je brzo opra, brižljivo uglanca krpom zataknutom za suknju i stavi u zamrzivač. Nakon “uzbune” u kuhinji, dubokih uzdaha olakšanja, nakon kratke pauze, kelnerica krenu sa “posluženjem”.

Ponosno stavi flašu Džeka na sto, zamagljenu, kristalnu čašu, krenu da otvori flašu, da bi je On, munjevitim pokretom ruke zaustavio, i zatim sa jednim potezom otvorio flašu.

Kafana je počela da šuška: “Ko je bre ovaj, šta izvodi, kakav bre Džek, koliko je to para bre…” uz slične, upola glasa opaske.

On je sipao, lagano otpijao, pušeći cigaretu za cigaretom, tako da je Kafana ubrzo mirisala na cimet Iako su bezuspešno pokušali da ga zadrže, jedan od domorodaca se otrže uz: “Ma moram…”, priđe mu i reče: “Šta bre ti izvodiš, šta si bre ti, neka faca, a!?”



On mirno otpi gutljaj, ugasi cigaretu, stavljajući je pored “savršeno” poređanih opušaka u krug koji je “pratio” oblik pepeljare, i odgovori, bez ikakve mimike lica, čak ni treptaja: “Nisam. Ali ako baš želiš, vrlo rado mogu da postanem tvoja stalna noćna mora.”

“Radoznali” se naše zatečen, u čudu, napravi nekoliko smušenih pokreta rukom, ni sam ne znajući šta bi, da bi se ipak, odlučio da se okrene i vrati za svoj sto bez reči. Ubrzo zatim, ispijajući poslednji gutljaj, sad već prazne flaše, On ustade i krenu ka izlazu. Kelnerica potrča za njim, dok je kafana netremice pratila svaki pokret, stiže ga i zamuckujući reče:

konobarica
Foto; Pixabay

“Izvinite, a da platite?”

On se lagano oktete, ošinu je pogledom od koga ova obori glavu i reče:



“Rekao sam – DAĆES MI! Rekao sam, daćeš mi!”

Zatim zastade, pogleda redom sve prisutne u kafani, i doda:

“Kaže se, “laku noć””, i izađe.

Tajac je dugo trajao, skoro do fajronta. Nikada ga više nismo videli.

Znalo se i prepričavalo, od veka i vajkada, da Dorćol ima svoje duhove, sablasti, demone, baba roge. Neki su verovali, neki nisu. Ja , iskreno, nisam verovao, ali sam te večeri išao kući ubeđen, da sam sreo i video jednog od “tih”.

Bilo je to lepše vreme, Srećnije, ni nalik onom za koje nismo ni slutili da će doći. Preko noći.

(Pavlos sa Rodosa)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.