Priča o lucidnom “El Loku” Igiti: Napadač u telu golmana koji je šmrkao kokain i robijao zbog Pabla Eskobara

Većina ljubitelja fudbala na pomen imena Renea Igite prvo pomisli na nezaboravnog “škorpiona” kojeg je kolumbijski golman izveo 1995. godine, al’ taj potez je samo “kulminacija” njegove ludačke karijere i na terenu i van njega.

Oni nisu dostojni Srbije: Đoković je hrvatski sektaš, a Jokić konjušar iz Sombora

Iako se nalazio između stativa, bio je najtalentovaniji fudbaler na mnogim mečevima koje je odigrao i nikada se nije libio da sav svoj raskošan kvalitet i pokaže. Avanturistički duh koji je nosio u srcu i te kako je preneo na teren i ubrzo postao miljenik nacije. Njegova kreativnost i lucidnost i do dana današnjeg ostaju jedinstveni, takve driblinge i duple pasove nijedan čuvar mreže neće moći da izvede. Pa čak i broj golova koje je postigao neki odbrambeni igrači u polju – mogu samo da sanjaju. On pionir onoga što danas zovemo modernim golmanom, kakvi su recimo Manuel Nojer i Ugo Ljoris, a pre njih i Viktor Valdes.

U većini timova u kojim je igrao bio je izvođač slobodnih udaraca i penala, a postigao je tokom karijere preko 40 golova. Tih nasilnih, krvavih i varvarskih devedesetih godina u Kolumbiji bio je pravi beg od surove realnosti svojim sunarodnicima, barem 90 minuta nedeljno.

Karijeru je počeo u Milionariosu, klubu iz Bogote, gle iznenađenja i to kao napadač. Umeće koje je u prestonici pokazao snimio je jedan od najvećih klubova u zemlji, Atletiko Nacional, iz njegovog rodnog grada Medeljina, u kojem je i proveo najveći deo svoje karijere.

Godine 1989. bio je jedan od najzaslužnijih što su Zeleni osvojili svoj prvi trofej u Kopa Libertadoresu. U revanš meču finala sa Olimpijom je pri rezultatu 4:3 za Peruance postigao gol za spas svoje ekipe, a potom je odbranio tri penala zaredom, da bi Leonel Alvarez pogodio za istorijski trijumf.

Posle osvajanja najelitinijeg klupskog takmičenja Južne Amerike na red je došlo Svetsko prvenstvo 1990. godine u Italije. Nikada planeta nije videla golmana koji igra sa takvom slobodom. Često je driblao rivale i držao loptu u svojim nogama duže nego igrači u polju, ali hazarderska igra mu je došla glave.

U duelu osmine finala sa Kamerunom ukrstio je koplja sa još jednom fudbalskim revolucionarom, Rožeom Milom, koji je toga dana bio bolji za dva gola, posle produžetaka. Drugi pogodak ide direkno na Igitinu dušu jer je na 37 pokušao da predribla Milu koji mu je oduzeo loptu i rutinski zatresao mrežu. El Lokova lucidnost je u za nekoliko sekundi prerasla u čistu glupost. Bernardo Redin je smanjio na 2:1, ali bilo je kasno…

I pored teškog kiksa, Igita je postao tražena roba na svetskom tržištu. Usledio je transfer u Valjadolid, u kojem se zadržo manje od godinu dana pre nego što se vratio u svoj Atletiko, u kojem osvaja još dve titule u šampionatu, da bi 1993. godine došao u centar pažnje zbog povezanosti sa kartelom Pabla Eskobara, sa kojim je bio dobar prijatelj.

Eskobar je kidbnapovao ćerku Karlosa Moline, svog najvećeg konkurenta na kokainskom tržištu. Igita je bio posrednik između dva narko bosa, pa je u Molinino ime predao svom drugaru otkup od 300.000 dolara i to naplatio sa 64.000 dolara.

Igita je potom uhapšen, i iza rešetaka je proveo sedam meseci i zbog toga je propustio Mundijal 1994. godine u SAD, koji je kolumbijski fudbal zavio u crno. Andres Eskobar je odbrambeni igrač sa kojim je El Loko razvio poseban odnos, momak sa kojim je mogao da igra vezanih očiju.

Rumunija je savladala Kolumbiju na otvaranju, pa je sledeći meč, sa domanićinom, bio bukvalno na život i smrt. Eskobar je postigao autogol, da bi Erni Stjuart povisio na 2:0. Adolfo Valensija je dao počasni gol, ali bilo je prekasno. Eskobar je brutalno likvidiran nekoliko dana po povratku u domovinu…

Svet je ostao u neverici posle ovog varvarskog čina, a o ovoj tragediji je pisao i veliki Gabrijel Garsija Markez.

Posle crnih momenata u zemlju razorenoj građanskim ratom, Igita je uspeo da godinu dana posle Eskobarovog ubistva naciji vrati osmeh na lice, bar na trenutak.

Na prijateljskom meču sa Engleskom na Vembliju izveo je čuvenog škorpiona i na trenutak zaustavio vreme.

El Loko je 1997. otišao iz Nacionala i promenio devet ekipa u Kolumbiji, Meksiku, Ekvadoru i Venecueli, da bi u 43. godini okačio kopačke o klin. Igrajući za Aukas 2004. bio je pozitivan na kokain. Penzionerske dane provodio je baveći se politikom, ali ne previše uspešno – kandidature za gradonačelnika Medeljina i predsednika Kolumbije su mu propale, a trenutno je trener golmana u Atletiko Nacionalu.

(Vladimir Šuster)

 

 

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.