Plastic Sunday za Editor: Naša muzika je naša slika onoga što jesmo

Malo je reći bilo da sam se zaledio kada sam prvi put čuo Plastic Sunday na svojim zvučnicima. Taj spoj berićetne melanholije, tamne depresije, opake psihodelije i beskrajnog ništavila jednostavno je nešto što se retko viđa na ovim prostorima. Milan Mitrović iz te ekipe je pričao kako su nastali, uz kakvu su muziku odrastali, šta za njih predstavlja muzika…

Vaše pesme odražavaju unikatni spoj melanholije i radosti, ali odakle vi crpite inspiraciju za takve tekstove?



Svestan sam toga da su naši tekstovi karakteristični, ali oni dolaze iz naših života. Sve ono što nam se događa i sve što vidimo ili osetimo može se pronaći u našim pesmama. Naša muzika je naša slika onoga što jesmo i onoga što vidimo, da je drugačije, onda to ne bi bili mi.

Više puta sam do sada čuo od drugih ljudi kako se u njima oseća melanholična atmosfera, iako je tu i skriveni optimizam, pa čak i osećaj radosti kao najbolji načini borbe upravo protiv te melanholije koja je sada još više vidljivija u društvu nego pre nekih desetak godina kada smo i krenuli sa radom.

Artan Lili za Editor: Mi smo ta generacija koja je živela u analognom svetu

Možete li za neupućene da objasnite kako ste nastali?



Kada smo počinjali, živi nastupi i sve ovo što nam se događalo prethodnih godina, kao i ovo što nam se trenutno događa, bukvalno nas nije interesovalo. Imali smo probe na kojima smo radili isključivo na našim pesmama, snimali u kućnim uslovima u Fruity Loops-u te iste stvari kako bismo uživali u njima, objavljivali ih na My Space-u i na ostalim sajtovima gde god smo mogli to da uradimo.

Bili smo nekih godinu dana, možda i više, sastav koji je mogao da se čuje isključivo samo preko interneta. I takav status nam je jako prijao, bili smo posvećeni isključivo samo stvaralaštvu. Jednog dana smo sasvim slučajno prijavili našu pesmu “Radostan Dan” na konkursu Hello sokova, i ta ista stvar je odmah krenula da se dosta “vrti” na tadašnjem radiju B92 koji je bio medijski sponzor konkursa, dopala se mnogim ljudima i ušli smo u finale kao jedni od najozbiljnijih favorita bez ijednog uživo nastupa pod imenom Plastic Sunday.

Kao finalisti morali smo da se predstavimo uživo i sa drugim finalistima u Beogradu, a kao nagradu za ulazak u finale dobili smo snimanje u profi studiju. Naravno snimili smo “Radostan Dan”, osvojili drugo mestu tada na konkursu, a taj snimak je ubrzo osvojio skoro sve tada relevantne top liste na kojima su odrastale generacije pre nas, tako da smo imali radijski hit još pre nego što smo i održali debi nastup pre devet godina.

Negde u isto to vreme imali smo i veoma zapažen nastup na gitarijadi u Zaječaru, nakon toga usledila je i nagrada sajta Popboks gde smo po kritičarima osvojili nagradu za najbolji novi bend u Srbiji, i početna priča koju smo imali kao internet bend krenula je sasvim drugačijim tokom. Sve ono o čemu smo mogli samo da maštamo godinama unazad dogodilo nam se na samom početku.



Uz kakvu ste vi muziku odrastali?

Još kao klinac u osnovnoj školi, bio sam jako “napržen” na heavy metal i punk rock. Završetkom osnovne škole, odjednom širom sveta, pa tako i na ovim prostorima, nastupio je grunge koji je spojio sve ono što smo do tada čuli, i sve ono što bismo hteli da čujemo ali nismo imali prilike, ili jednostavno kao tinejdžeri do tada na neku drugačiju muziku i njen značaj nismo toliko braćali pažnju. Bukvalno je grunge odražavao sva naša osećanja u tom trenutku, a ja lično sam preko te vrste muzike počeo da otkrivam i neka imena iz ’60-ih i ’70-ih (Hendrix, Neil Young, Velvet Underground, The Stooges) koja i dan-danas jako poštujem i cenim. Nakon toga pojavili su se Brit-pop, Trip-hop, elektronika je bila sve prisutnija i prisutnija…

Kakvo je vaše viđenje scene u Srbiji i u regionu?

Pre nekih desetak godina, kada smo mi počinjali, naša scena je bila najjača u regionu što se tiče kvaliteta bendova. Ti isti bendovi su tada puno svirali, bili na uticajnim top listama, uticali na to da se ogroman broj starih bendova ponovo aktivira, ali se u te bendove i u samu scenu jako malo ulagalo, tako da nam se to osvetilo i više nismo najbolji.

U međuvremenu izgubili smo veliki broj radio stanica, veliki broj emisija na kojima su mnoge generacije odrastale, izgubili smo Popboks koji je bio jedini profesionalni muzički sajt, svaka čast ostalim muzičkim portalima koji opstaju iz entuzijazma, ne bih nikoga da potcenim, ali profesionalnu kritiku koju smo imali i na kojoj su odrastale i generacije i genacije i pre mene, više nemamo, mnoga mesta širom zemlje gde su bendovi svirali više ne postoje, i što je najgore izgubili smo i veliki broj kvalitetnih bendova. Ko je preživeo, preživeo je i funkcioniše i dan-danas.



Raduje me činjenica da se u Beogradu pojavio nakon deset godina talas novih i svežih grupa, da u Nišu  egzistiraju bendovi koji u poslednje vreme igraju sve značajniju ulogu na domaćoj sceni, iako su danas uslovi po nekom mom viđenju dosta lošiji nego u vreme kada smo mi počinjali.

Muzička industrija i sve ono što bi trebalo da čini muzičku industriju a da to nisu muzičari, sva ta muzička javnost bi trebalo više pažnje da posveti svim tim novim bendovima, da im svuda gde god može da više prostora, inače u suprotnom izgubićemo i ovo što danas imamo, a nije nam mnogo ostalo.

Dingospo Dali za Editor: Mi smo kao voda, uvek nađemo svoj put

Šta za vas predstavlja muzika?

Muzika je jednostavno deo mene, ceo život je slušam, više od polovine života je stvaram i sviram, kad-tad ću prestati da sviram, ali da stvaram, mislim da neću nikada. Kroz muziku sam stekao prijateljstva do kraja života, upoznao mnogo ljudi, bio na mestima gde možda ne bih nikada otišao, bavljenje rokenrolom mi je dalo karakter i stav, i jednostavno jednom kada sve to postane deo vas, kada se srodite sa tim, onda ulazite u jedan svet bez koga bi sam život bio teško podnošljiv.



A šta se od vas može očekivati u budućnosti?

Od benda Plastic Sunday mogu se očekivati nove priče, nove pesme, nova putovanja… Niko od nas ne zna šta sve sutra u životu može da se desi. Iz tog razloga hajde da i ovaj put pokušamo kao da nam je poslednji put i da pre svega sebi dokažemo svoju ljubav prema muzici i celokupnoj priči koja traje već skoro deset godina. Hajde da ostavimo nešto iza nas što će da traje mnogo duže od nas samih.

(Nikola Krstić)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.