Pet decenija Alana Forda – gde se u 2019. godini nalazi grupa TNT?

Ponekada je jezivo pomisliti da sve ono što su generacije čitale u stripu “Alan Ford”, da se to zapravo dešavalo i u javi na ovim prostorima. Nemaština, glad, sirotinja, kriminal, korumpiranost, pokvarenjaštvo na svakom koraku, muljanje po ćoškovima, šibicarenje u prolazima – i sve to obojeno kroz težak cinizam, sveopštu ironiju i dubok sarkazam, davalo je utisak da nema mnogo razlike između tog stripa i naše stvarnosti. Međutim, može se reći da mlađe generacije već počinju slabije da prate putešestvije najsiromašnije grupe tajnih agenata na svetu. Takođe se mora naglasiti da se ove godine navršava 50 godina od kako je izašao prvi broj ovog stripa koji je obeležio mnoge generacije na ovim prostorima.

Lazar Džamić, autor knjige “Cvjećarnica u Kući cveća”, kaže za Editor da je “naša najveća tragedija to da je Alan Ford kod nas dokumentarni zapis, a ne fantazija”. On dodaje da je “Alan Ford, možda, prvi ‘reality show’ na našim prostorima”.

Na pitanje kako komentariše ogroman uticaj tog stripa na publiku, Lazar odgovara: “Po meni, najviše zbog rezonance s preovlađujućom nadrealnom farsom u našim životima i jake satire na sistem. Mnogi, kao ja, su otišli u inostrantvo jer su se zasitili nadrealizma i poželeli su dosadni realizam. Odmor od istorije. A što se nas kolektivno tiče nadrealizam nam se nije desio, on je naša istorijska konstanta. Deo našeg mentaliteta i našeg društvenog uredjenja, od vrha do dna. Samo što to kod nas nije levak nego krug, tako da su vrh i dno spojeni”.

Sa druge strane, Miomir Petrović, univerzitetski profesor i pisac, kaže da “Alan Ford za njega predstavlja vatromet apsurdizma, nihilističku kritiku smisla i, istovremeno, smislenu kritiku nihilizma, sarkazam koji je omogućio mnogim generacijama Jugoslovena razvoj kritičke misli bez akademskog komplikovanja, apsurdizam koji nije ciničan prema malom, običnom čoveku već prema elitama, proročko štivo koje je najavilo Novi svetski poredak sa svim pseudodemokratskim glupostima koje kao da su pobegle iz stripa i postale naš život”.

“U jednoj mnogo zdravijoj duhovnoj sredini od ove u kojoj živimo, Alan Ford je bio upozorenje na to koliko je liberalni kapitalizam zatupljujuć i nadrealan. Na žalost, nismo izvukli pouke iz tog stripa. Alan Ford je razvio poseban senzibilitet i humor, otklon od zvaničnog. Zbog njega smo tako lako primili duhovitosti Monti Pajtona”, rekao je naš sagovornik, pa dodao da je “tadašnja publika je bila zaštićena od direktnih udara liberalnih neologizama i apsurda i gluposti junaka grupe TNT su delovale kao egzotika”.

Međutim, Nikola Dragomirović, novinar i strip kritičar, da je Alan Ford “vrhunska društvena satira, primenjiva na svako vreme i podneblje”.

“Naravno, kao i svi dugovečni serijali, AF ima uspone i padove, manje vredne i dragocenije epizode… Za mene je fascinacija Alanom Fordom prevashodno povezana sa prisustvom Magnusa, koga smatram najvažnijim sastojkom klasičnog i najboljeg Alana Forda. Znači, epizode 1-75, plus jubilarni dvestoti broj. Sve najvažnije odrednice serijala formirane su u tom periodu, a samostalni Bunker je uneo drastično manje sadržaja nakon Magnusovog odlaska”, podseća Nikola.

On napominje da “uticaj na čitaoce na ex-yu prostoru ogleda se u savršenoj primenjivosti satire Alana Forda na naše prilike”.

“On je od stripa prerastao u pop-kulturnu referencu čije pojedine citate poznaju i ljudi koji ne prate strip. Baš zato što AF ima kanonske likove i teme kakve prepoznajemo u našoj svakodnevici, i njihovo satirično ogoljavanje je nešto na šta malo ko može da ostane ravnodušan”, dodao je Nikola.

Lazar je pokušao da povuče paralelu između jugoslovenske i današnje čitalačke publike.

“Mislim da problem nije samo u tome šta se dešavalo kod nas u poslednjih dvadesetak godina, već ono što se desilo u svetu. Strip u ondašnje vreme nije imao mnogo konkurencije, film i sport su bili jedina, jer je sve ostalo oko nas bili sivo i čemerno. Sada imamo internet, kompjuterske igre i sveprisutnu i lako nabavljivu pornografiju, što je konkurencija sa kojom se strip (kao ni knjiga) ne mogu baš nositi. Ništa ne može. To je po meni glavni razlog što strip u našim životima nema onu ulogu koju je nekada imao. Sada stripove čitaju vise odrasli nego deca! Bez bivše YU kakva je bila tada, nema ni Alana Forda, bar ne u onom obimu i značaju kakav je dobio kod nas. Mnogi aspekti tadašnjeg društva su jako dobro rezonirali sa poetikom Alana Forda. Po meni, potpuno je simbolička činjenica da je naš nekadašnji Broj 1 (Tito) svoje krajnje boravište dobio u cvećari!”, objašnjava Lazar za Editor.

Nikola se slaže sa svojim sagovornikom.

“Jugoslovenski i postjugoslovenski prostor je danas nepromenjen, iako postoje neke granice između nas. Ali te granice nisu gradili ljudi, prosti konzumenti stripova, već političari i ostale pošasti. Mi, pripadnici strip-zajednice se i te kako dobro razumemo i lepo slažemo. Ali, generacije su drugačije. Ljudi moje generacije, dakle govorimo o čitaocima 40+ godina, čitaju i dalje Boneli, Alana Forda, francuske klasike i američke superheroje. Svestrani su i, uz poneke izuzetke, veoma otvoreni za nove stripove i ideje. Mlađi čitaoci po pravilu žive brže, čitaju bržekonzumirajuće sadržaje, i okrenuti su novijim trendovima, mangama i slično. Ali to je samo početna osnova. Kao i u slučaju starijih čitalaca, neko će ostati na tome, a mnogi će za koju godinu čitati sve, uključujući klasike. A izvorni, stari Alan Ford definitivno spada u tu kategoriju. Mlađi čitaoci nemaju taj istančani sarkazam i socijalnu svest da potpuno shvate AF u svim njegovim pojavama. Ne volim da generalizujem, i viđao sam mnogo klinaca koji kupuju stare epizode AF. Ipak, većina će se danas odlučiti za neku mangu. I to je okej, svako će naći ono što mu daje neke odgovore, ili tera na razmišljanje”, rekao je Nikola.

Na pitanje zašto se Alan Ford u Srbiji tako dobro primio, Lazar odgovara: “Po meni, postoji nekoliko razloga, koje sam u detalje obradio u knjizi, koja je sada u svom 5. izdanju. Prvi i najveći je da je naš prirodni oblik mentalnog i društvenog funkcionisanja nadrealna farsa. Ni kapitalizam, ni socijalizam, nego nadrealizam. Zato je strip rezonovao tako jako. Pored toga, AF je modernizovana verzija ′commedia dell′arte′, stare i arhetipske umetničke forme koja je u mnogome oblikovala modernu kulturu masovnih medija. Konačno, nekoliko drugih razloga, od društvene satire kao jake umetničke forme nekadašnjih komunističkih zemalja, preko načina na koji je hrvatski jezik percipiran u ostatku bivše YU, do preovldjujućeg kulta amaterizma u našim društvima. Naravno, detalji i primeri su u samoj knjizi”.

Nikola, pak, se priseća svog putovanja u Italiju, zemlju odakle je ovaj strip i potekao.

“U nekoliko navrata sam bio u Italiji, i mogu da potvrdim da oni uopšte nemaju taj odnos prema Alanu Fordu kao mi, sa ex-yu prostora. Za njih je Magnus jedan od najvećih italijanskih strip autora, a AF posmatraju isključivo kao jedan od njegovih ranijih stripova. Dakle, Alan Ford ovde stvarno ima poseban status. Delom to je zasluga Nenada Briksija, i izvanredne adaptacije. Takođe mogu posvedočiti da je njegov AF neuporedivo duhovitiji od italijanskog originala. Dobro, možda ne baš neuporedivo, ali značajno. Briksi je morao da se dovija kako da neke “fore” ispegla, i ispadale su smešnije nego u Italiji. Eto, na primer, Grunf i njegovi natpisi na majicama. A uvek se setim i njegovog nacističkog salutiranja Broju 1. Briksi je izbegavao da doslovno prevede šta Grunf govori, i sećam se tačno jednog citata: “Oprostite što kasnim, sneg je napadao, evo ovoliko je visok”. I naravno, visoko salutira pruženom rukom. Drugi razlog, možda i važniji, leži u sklonosti naše publike ka socijalnoj satiri ovog tipa. Savršen primer su britanske “Mućke”. Kad bolje pogledate, to je ista vrsta humora, kritike i urbanog duha. Isti kružoak, ista publika, i podjednak uspeh”, istakao je on.

Kakvo značenje u 2019. godini Alan Ford ima, Nikola odgovara: “Nažalost, Alan Ford danas, ovaj novijeg datuma proizvodnje, bleda je senka nekadašnjeg serijala. Možda ni toliko. Prvih 75, pa možda čak i prvih 200 epizoda, možete čitati danas sa istim stepenom društvene aktuelnosti kao i pre pola veka”.

Dok Lazar objašnjava da je “AF kritika svakog nekompetentnog, korumpiranog i propagandističkog sistema”.

“I kapitalizma i komunizma i svega između što ima ove karakteristike. Siguran sam, mada to nemam potvrđeno od autora, da je AF bio kritika Italije i i Rusije u to vreme, isto toliko koliko i Amerike”, jasan je Lazar.

Međutim, Miomir kaže da je “AF surova stvarnost, još malo pa bez ikakvog ironijskog odmaka ili umetničke transpozicije”.

“Danas živimo Alana Forda a nekada smo ga čitali”, zaključuje on.

(Nikola Krstić)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.