Otac, sin i sveštenik u beogradskoj kafani

Jedne večeri se, pitaj Boga odakle i zašto, u Kafani obreo sveštenik. Seo je sam, bez posluženja, jer je kelnerici kada ga je pitala sta želi da popije, rekao:
“Bog ti pomogao dete, neka piju žedni, a jedu gladni.”
Svako ko je posle njega ušao u Kafanu, prvo bi ga začuđeno pogledao, a onda brzo prozborio:
“Pomoz Bog”, i svako je dobijao isti odgovor: “Bog ti pomogao dete”
Malo kasnije je u kafanu banuo On, domorodac. Svi su ga znali po tome da je imao dva sina, starijeg koji se zamonašio i koga je stalno s ponosom pominjao, i drugog, mlađeg koji je bio “na svoju ruku”, jednom rečju ulični sibadžija. On je s vrata počeo da galami, što i bi sasvim uobičajeno za njega:
Pa rastaviću ga na froncle, bitanga jedna, nit sluša, nit čuje, nit poštuje starijeg, mene, oca – on je najpametniji, sve on zna, i sad je još počeo da dolazi u moju Kafanu, ej, moju Kafanu…”
Pogledao je naokolo, sve je bilo zauzeto, a niko ga nije ni zvao da sedne, jer je svakom bilo dosta iste priče svako veče, a onda spazi sveštenika i ujedno, s pitanjem “Je li slobodno”, i prećutnim odgovorom, sede pored njega. Nastavio je da kudi, ne prekidajući reči, stapajući ih u jednu beskonačnu, dosadnu, ponavljajuću receniču, a sve o mlađem sinu i njegovoj “nepošlusnoti”.  Sveštenik je ćutao nestvarnim spokojem koji bi svako protumačio kao “ma i ne sluša ga”, ali ipak, oči koje je povremeno skretao ka njemu su govorile da ga itekako pazljivo sluša. U tom trenutku uđe njegov mlađi sin, jak, nabijen mišićima i ožiljcima momak, naglašenih gestova i kretanja, sav “na svoju ruku”, i sede cereći se, pored njega i sveštenika. Svešteniku se nije ni obratio, a svađa izmedju oca i sina odmah poče:
“Opet ti ovde!? Dokle ćes bre ti da misliš da si najpametniji, kad ćes…”
“Ma samo tebe čekam da mi kažeš!” – odbrusi mu.
“Ma nego ko će, ja sam ti otac, razbiću te bre, j…te onaj ko te napravi…”
“Ma ne drobi bre, i utuvi već u tu glupavu glavu da ću da radim ono što hoću, a ne što ti misliš da hoću!”-izdra se.
Trajalo je to prepucavanje istim tempom, sve dok se sveštenik, neočekivano, tihim glasom ne umeša:
“Dozvolite…” i kad ova dvojica iznenađeni ućutaše, obrati im se:
“Ustanite, obojica.”
Iako je to tiho, bez niti “naredbe” izgovorio, obojica, vidno iznenađeni, zaćutaše i ustadoše. Sveštenik se, isto stojeći, obrati sinu:
“Dete moje i Božije, znaš li da se prekrstiš?”
Momak ga zapanjeno pogleda i odgovori:
“Naravno da znam.”
Sveštenik nastavi:
“A znaš li šta se izgovara u sebi, ili naglas dok se krstiš?”
Momak, neodlučno odmahnu glavom i nesigurno slegnu ramenima.
Sveštenik rece:
“Dobro, ajmo onda zajedno, radi što i ja i ponavljaj zamnom…”
Momak je pogledao kao nekog ko je zalutao iz neke druge “predstave” u pogrešno pozorište i podrugljivo reče:
“E, ajde…”
Sveštenik podiže ruku sa sastavljena tri prsta, krenu ka čelu i reče:
“U ime Oca….”
Momak ponovi.
Zatim sveštenik spusti ruku ka grudima, značajno gledajući na dole i nastavi…
“…i Sina….”
I tu zastade prodorno gledajući momka koji sa rukom na grudima i spuštenog pogleda, posle ponovljenog “i Sina”, zastade, i podiže pogled ka svešteniku.
Sveštenik rece:
“Vidiš, dete moje, kad se prekrstimo, krećemo od Stvoritelja, od glave, odozgo…posle, na dole ide Sin, ispod…”
Momak je ćutao nekoliko trenutaka, okrenuo se i bez reči brzo izašao iz Kafane. Sveštenik nastavi sam za sebe, ali i za Njega i sve koji su ga nemo posmatrali:
“…I onda to prekrstimo Svetim Trojstvom da bi se stvorila celina duha, duše, Vere…s desna na levo uz reči, i Svetoga Duha…”, i nakon toga polako sede.
Posle nekoliko večeri smo svi znali da se momak “naprasno popravio” izašao iz “svojeglave ulice” u koju je zalutao.Sveštenika više nikada nismo videli.
Dorćol se nedeljom budio sa crkvenim zvonima. Retko ko je išao u Crkvu, ali je svako “svraćao” ponekad “na svoju ruku” i naravno , krišom, jer to tada baš i nije bilo “zdravo”. Krsna Slava se bezpogovorno slavila, sa svećom obično skrivenom u špajzu, a pozvani su dolazili kroz budžake, da ih kožni mantili ne vide, za svaki slučaj, jer bilo je to vreme kad su decu još uvek ušili da pljunu i pređu na drugu stranu kad vide popa.
Prećutno, svi smo učili da je život toliko komplikovan, da je u stvari u toj svojoj komplikovanosti – jednostavan. Samo što je to bilo teško za shvatiti, a još teže za prihvatiti kao “tako”. A sve se svodilo na to da treba živeti život koga ćes se uvek rado sećati…Bilo je to lepše vreme. Srećnije. Za razliku od onog za koje nismo ni slutili da će doći. Preko noći.
(Pavlos sa Rodosa)
WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.