Otac i sin, tuča i nož: Istinita priča iz dorćolske kafane

Pozorište je bilo odmah pored Kafane. Sedeći za stolom, te večeri, drug i ja upadosmo u priču, kad mi najednom reče:

“Ma kakvo Pozorište!? Ovde platiš piće i imaš pravo pozorište svako veče. I to original predstavu, a ne ko ovi, mesecima, godinama, muče glave, papir i olovku da napišu scenario, predstavu, vežbaju, i opet ne ubodu onu životnu nit da se osetiš da se to stvarno dešava, plus što glumci nikad ne mogu da dostignu taj nivo prirodnosti, spontanosti koji imaš ovde i ovih “glumaca” što sede s nama svako veče. Ovi to rade uz surovi talenat iza koga stoji život, niko ovde ne glumi, niti se pretvara, “ulazi” u neki lik koji mu je potpuno stran, jer jednostavno nema iskustvo ulice, ovde svako igra “predstavu života!”



PROČITAJTE I: 

Škola nas uči da budemo siromašni

Hoćete da pišete za Editor? Može!

Ispovest pilota Pavla koji je oborio nemački avion tokom Aprilskog rata


Klimnuo sam glavom, zapalio cigaretu, iako se prethodna još nije ni “ohladila”.

Drug je dodao:

“Bolje bi im bilo da Pozorište premeste ovde i eto ti hit predstave, unikatne i jednokratne, neponovljive sledeće veceri. Ko je video, video je, reprize nema, repertoar nepresušan.”



Ne baš raspoložen za priču, samo sam klimao glavom, dovoljno zaludan svojim mislima, koje su me te večeri trkom stigle i bez pitanja se uselile u glavu. Da bi ih nekako rasterao, poplašio, naterao da se razbeže i odustanu od pritiska da razmišljam o nečemu, za šta sam bio ubeđen da sam davno gurnuo pod krevet sa ostalim Baba Rogama, lutao sam pogledom po kafani, tražeci neki motiv da mi skrene pažnju.

I tako, pogled mi se zaustavi na njih dvojici.

Bili su otac i sin. Obojica domoroci, ali su uvek dolazili odvojeno, sedeli za različitim stolovima, i nijedno veče nije prošlo, a da se ne zakače oko nečega. Živeli su u podrumu, koji su nekako napravili da liči na stan, odnosno pre na sklonište, jazbinu.

Otac je nekad bio tabadžija na glasu, dok ga alkohol nije uzeo pod svoje. Sin nikada nije pio, a znao je da kaže:



“Kakav ti je to izlazak u grad, ako se bar jednom ne pobiješ!”

I, samo što sam skrenuo pogled na njih dvojicu, “uleteh” u njihovu uobičajenu svađu, dok su se dovikivali oko razmaknutih stolova. Otac se dernjao:

“Ti ćes, balavac, da mi glumiš mangupa, da mi se šepuris po Kafani i ulicama za koje ne bi ni znao da nije bilo mene! Mene!!!”

Sin mu se prodra:

“Ovo je moj kraj koliko i tvoj, budaletino drtava, pijana!”

“Ko bre!?”

“Ti, idiote naljoskani, ti!”

“Ja!?”

“Jok, ja! Ti ćale, ti!”

“A j…ću ti m…, izađi napolje da te nalupam ko tuđeg…i jesi tuđ, ko zna s kim te ona kurvetina pravila!”

Sin momentalno skoči:

“Ajde! Pa takvu budalu čekam celu noć da isprepucam!”

Obojica izađoše napolje, praćeni celom Kafanom. Stajali su jedan naspram drugog i nakon nekoliko razmenjenih udaraca, sin zastade, obrisa krv od posekotine na obrazu koju tek tada svi primetiše. Otac je u ruci imao nož, uzet sa stola. Brišući krv, sin se zaurla:

“Ćale nemoj da si p…., baci nož pa da se bijemo ko ljudi!”

Dalji rasplet tuče je bio nebitan; bilo je kao i svaki put – otac je popio batine sa sve nožem koji nije bacio, a sin je prođao sa nekoliko posekotina. I naravno, obojica su se vratili u Kafanu, svako za svoj sto i nastavili da razmenjuju psovke i preteće poglede sa značenjem: nije gotovo, nastavićemo kod kuće.

Dorćol je nekad svojom mističnom tišinom i polumrakom krošnji zasmejavao zabludele prolaznike pod dežurnim okom zaludnih baba, koje su škiljile kroz odrtavele zavese da ne propuste nešto, menjajući dan za noć. Tako i mene te večeri, dok sam se vraćao, punim plućima udišući mokri vazduh koji je vetar donosio s obala reke i provlačio kroz vrata ulaza, zarđalih brava koje su otvarali nezgrapni, veliki ključevi koji odavno nisu bili na prodaju.

Ko ih izgubi, vrata je otvarao “na rame” udarcem ili jednostavno šutnuvsi ih nogom.

Sretao sam na povratku razne tipove, sa svakim zastao po malo, razmenio abrove i nastavljao do sledećeg ugla gde me je “čekao” drugi zaludni noćobdija.

Tako naiđoh i na, za nas poznatog, a za grad neznanog, violinistu koji je sam za sebe, nestvarno svirao neku etidu, opasno tužnu po dušu. On mi klimnu glavom, a ja mu rekoh:

“Alal vera stari, šteta tvog talenta”.

On prestade da svira i odgovori:”Šteta!? Nije sinko, jer meni je nagrada saznanje da klinci uče da svako može da svira violinu, ali je velika razlika da li violinu svira Paganini, ili u cemane gudi Paja Ciganin.”

Te sam večeri mirno zaspao, a teške misli same podviše rep i odoše pod krevet.Bilo je to lepše vreme. Srećnije. Ni nalik na ono za koje nismo ni slutili da ce doći. Preko noći.

(Palvos sa Rodosa)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.