Objektivna stvarnost zapravo ne postoji

Objektivna realnost ne može biti spoznana – ovakvu vrstu izjave očekujete da čujete od posmodernista ili nihilista, nakon što vam spale kola. Ali, ne od grupe naučnika.

Ipak, to je rezultat nedavne studije objavljene u časopisu “arXiv”. Temeljeći svoja istraživanja na poznatom eksperimentu koji je razvio fizičar Eugen Vigner, dobitnik Nobelove nagrade, 1961. godine, istraživači su osmislili način da posmatrači različito izmere stanje fotona, uprkos tome što je svako merenje jednako validno.



PROČITAJTE I:

Zašto pušenje trave izaziva osećaj gladi?

Trećina vlasnika svojim ljubimcima uvodi vegansku ishranu?


Vignerov eksperiment ponovo zamišlja eksperiment Šredingerove mačke na humaniji i, na kraju, testiran način. Iako je Vignerov eksperiment svakako humanija verzija Šredingerove mačake, za većinu je i dalje nepojmljiv.

Evo jednostavnijeg primera: Vignerov prijatelj, fizičar, je u laboratoriji gde određuje da li foton ima horizontalnu ili vertikalnu polarizaciju. Pre nego što odredi, foton je u stanju “superpozicije” – odnosno, njegova polarizacija je istovremeno i horizontalna ili vertikalna. Nakon što je izmeri, dobija odgovor. Polarizacija fotona je ili horizontalna ili vertikalna, ne obe. Superpolarizacija otpada.



Što se tiče kvantne mehanike, to je jednostavno. Ali Vigner stoji ispred laboratorije trenutno. On ne zna da li je njegov prijatelj izmerio foton ili kakav je bio rezultat. Iz njegove spoljašnje perspektive, foton i zapis ostaju u stanju superpolarizacije.

Dakle, za Vignera je superpolarizacija trenutno stvarna, dok je za njegovog prijatelja ona prešla u određeno stanje – otpala je. Njihove realnosti su se razišle, ali obe ostaju istovremeno validne.

Ovo je dovelo do toga da Vigner tvrdi da kvantno merenje ne može postojati bez svesnog posmatrača.

” I nije bilo moguće formulisati zakone kvantne mehanike na potpuno konzistentan način bez pozivanja na svest”, kaže on.

“Izvanredno je, na koji hod način da se razviju naši budući konteksti, da je sama studija o spoljašnjem svetu dovela do zaključka da je sadržaj svesti konačna stvarnost”, dodaje.

Većina misaonih eksperimenata ostaju samo zagonetke koje možemo rešiti pomoću sopstvenog uma. Nijedan etički odbor nikada ne bi dozvolio nekom timu da testira Šredingerovu mačku.

Međutim, napredak u fizici i tehnologiji omogućio je istraživačima da testiraju Vigrnerov eksperiment, piše “Big Think“.

Istraživači su uzeli dve laboratorije koje su uvedene sa upletenim fotonima, tako da jedan foton mora imati uticaj na drugi. Unutar svake bio je “prijatelj”, a napolju su bila dva posmatrača po imenu Alis i Bob (to nisu bile stvarne osobe, već aparati u eksperimentalnoj postavci).



Aparati su izmerili foton u isprepletenom paru kako bi odredili njegovo polarizovano stanje. Kao i kod Vignera, ovo je srušilo superpoziciju.

“Čini se da se, za razliku od klasične fizike, rezultati merenja ne mogu smatrati apsolutnom istinom, već se moraju shvatiti u odnosu na posmatrača koji je izvršio merenje”, kaže Martin Ringbauer postdoktorski istraživač sa Univerziteta u Insbuku.

Kako istgraživači ističu, njihov eksperiment pokreće zanimljiva pitanja za nauku, posebno u fizici. Nauka se oslanja na činjenice koje se mogu ustanoviti posmatranjem i merenjem, a one ne bi trebalo da budu obeležene posmatračima. Drugi posmatrač bi tzrebalo da bude u stanju da ih verifikuje nezavisno.

Istraživači zaključuju: “Ovaj izbor od nas zahteva da prihvatimo mogućnost da se različiti posmatrači nepomirljivo ne slažu oko toga šta se dogodilo u eksperimetu.”

(Editor.rs)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.