Noć kada sam mislila da umirem

Ovo vam neću ulepšavati.

Na mokrim pločicama hladnog kupatila, ležala sam nepomično nekoliko minuta. Srce mi je lupalo toliko jako i brzo da sam mislila da će me infarkt strefiti od svih tih popušenih cigareta i da mi je, sa tada, dvadeset i dve godine, došao kraj. Nazirala sam glasove roditelja koji su u dnevnoj sobi veselo trabunjali o kojekakvim emisijama. Tih minuta, koji su trajali kao čitava večnost, razmišljala sam koliko će mi biti žao što ih nikada više neću videti.

Na pločicama, nakon teškog ustajanja i poziva u pomoć, ostao je da leži jedan deo mog života. Onaj, za koji sam do tada znala.

Otac, po struci lekar, brzo je utrčao i odneo me na krevet. Voda, šećer, voće i pitanje – šta se desilo?

“Umalo da umrem. Imam srčanih problema. Da nisam legla, onesvestila bih se. Pomozi mi, tata, nešto nije u redu”, objašnjavala sam, grčevito dolazeći do daha. Usne su mi se lepile, suve i ispucale. Više ni ne znam šta se dogodilo narednih sati.

Sutra smo otišli u bolnicu u kojoj moj otac radi. Pretresli su me, bukvalno celu. Magnet glave, dopleri krvnih sudova, sonda u stomaku, vađenje krvi…neporebno je navoditi sve moguće i nemoguće preglede kroz koje sam prošla, jer, na koji god pomislite, odgovor je – bila sam.

Željno sam čekala rezultate, nadajući se da nije ništa strašno, da nemam rak ili srčane mane, da je izlečivo i da rešenje postoji.

Razgoračila sam oči i ostala bukvalno otvorenih usta kada je gospodin u belom mantilu prišao sa hrpom papira i izgovorio “Sa vama je sve okej. Nije vam ništa. Možda ste pod stresom…”.

“Šta bre, nije mi ništa? Kako? Pogrešili ste, ja umalo da umrem juče”-  histerično sam odbrusila čoveku, tražeći da se sve ponovi. Otac nije hteo ni da čuje.

“Neću te provlačiti ponovo kroz te aparate i bespotrebno zračiti. To nije za šalu.”

A onda je, kao nožem urezana, u mom mozgu zauvek ostala rečenica:

“Dunja, imaš napade panike. Anksiozna si. Verovatno i depresivna. Potrebna ti je druga vrsta pomoći.”

Od tada, čitala sam dosta o svemu tome što anksioznost nosi. Danas imam dvadeset i osam godina i čitam i dalje. Psihijatri, psihoterapije, psiholozi, lekovi. Mutan pogled na život. Ljude. Dešavanja. Svet.

Šta zaista prolazi osoba koja doživljava napade panike? Kompletan odgovor nećete pročitati ni u jednoj knjizi, jer je iskustvo zaista individualno i ako mene pitate, ovakvo stanje ne bih poželela ni najgorem neprijatelju. Mogu sa sigurnošću reći da čovek prolazi kroz jedan vid pakla. Najgore je onima koji se svakoga dana bude, strahujući za svoj život.

Strahujući da li će pasti na ulici, jer im se izmiče tlo pod nogama. Bojeći se da se ne uguše, kada ostanu bez vazduha. Plašeći se da kada legnu, sutra više neće ustati.

To je začarani krug iz kojeg samo najjači uspevaju da izađu. Strah je toliko jak da parališe. Bukvalno. Zarije svoje kandže duboko u vaš želudac, dođe kada se najmanje nadate, ispuni vaše telo obamrlošću i tih trenutaka ste jezivo bespomoćni. Srce vam preskače, telo se ukoči. Vid je zamagljen, ruke ledene. Smeta vam svetlo. Smetaju vam zvuci. Neverovatno je zagušljivo. Čini vam se, srušićete se svakog časa.

Ali, ne rušite se nikad, zar ne?

I sve bi to bilo donekle okej, da se zna uzrok. Ja, konkretno, ne znam iz čega proizilazi moj najveći strah. Ni posle sati provedenih na terapiji, ni posle ispijenih lekova koji su samo štaka – najveću bitku vodite vi, heroji sopstvenih priča. Da se ne lažemo, neće vas izlečiti nijedan lek, ako se ne potrudite sami. Jer, ključ svega je negde duboko zakopan u podsvesti vašeg uma i čeka da bude otkriven. A, najteže je suočavati se sa sopstveim demonima.

Iz ogromnog straha, naravno, dolazi i sumnja. Šta ako su doktori pogrešili? Možda bolujem od nečega, pa da odem ja ipak opet na onaj magnet…Odmah da vam kažem – poštedite sebe novca i vremena. Neće naći ništa. Ja sam te krugove ponavljala barem tri puta za ovih šest godina. I, naravno da sam zdrava. Barem fizički.

Poslednje, ali ne i najmanje bitno, je ono s čime se mi, “anksiozni”, pored svega neretko suočavamo, a to zna da boli više nego kada se malim prstom puknete o krevet u spavaćoj sobi.

“Opet ti i tome. Ajde prekini. Nije ti ništa. Umišljaš.”

Nerazumevanje i umanjivanje stvarnog problema (o, verujte mi, i te kako je stvaran), deluje izuzetno loše. I meni je muka što mi se ovo dešava, zašto mi sad i ti govoriš da umišljam i da prekinem da pričam o tome. Lakše mi je kada pričam. Očekujem razumevanje, isto ono koje ja imam za tvoje “boli me stomak”, u najmanju ruku. Dovoljan mi je strah od ludila, koji uveliko vučem sa sobom, dovoljno je i to što je velika sramota u ovom nazadnom srpskom društvu reći da tražiš pomoć od ljudi koji se bave mentalnim zdravljem. Jer, odmah si jebeni ludak.

Dovoljno mi je što se budim i ležem sa užasnim osećanjem, strahovima koji se samo nagomilavaju.

Dovoljno mi je teško i što pišem ove rečenice, i što privatno stanje delim sa gomilom nepoznatih ljudi.

Ali, ako sam barem jednom čoveku pomogla i ako se pronašao u ovim rečima, smatram da sam uspela da prevaziđem jedan nivo u moru sopstvenih strahova. Da svakim danom budem dalja od onih užasnih, mokrih pločica.

(Dunja Čavić)

WEB PREPORUKE

Komentar:

Leave a Reply

Your email address will not be published.