Mozak je i dalje neistraženi kosmos čoveka

Mozak i religija


Ljudi koji su pretrpeli nekakve traumatske povrede mozga u prefrontalnom korteksu manje su otvoreni za nove ideje. Naučnici već nekoliko godina nagađaju da u ljudskome mozgu postoji “božja tačka”.

O čemu se tu zapravo radi? To je određeno područje mozga odgovorno za religijska uverenja.

Sada tvrde kako su saznali da oštećenja mozga čine ljude ekstremnijima u verskim stavovima. Reč je o traumatskim povredama u prefrontalnom korteksu.

Naime, ljudi su manje otvoreni novim idejama i verovatnije je da će postati fundamentalisti. Tako bar kaže studija sprovedena nad veteranima vijetnamskog rata.

Stručnjaci sa Univerziteta Northeastern u Illinoisu su tako saznali da su ljudi koji imaju povrede u mozgu manje kognitivno fleksibilni i posledično manje sposobni da menjaju svoje poglede.

Prefrontalni korteks je inače regija mozga povezana s nizom funkcija. Uključuje planiranje i percepciju i već se od pre povezuje s religijskim i mističnim iskustvima.

Oštećenja dotične regije pokazuju kako su takvi ljudi manje sposobni kritički da procene svoja religijska uverenja u odnosu na ostale ljude.

“Ljudska uverenja, u ovom slučaju ona religijska, su nešto što nas razlikuje od nekih drugih vrsta”, pojašnjava koautor studije Jordan Grafman. “Moramo da razumemo da su verska uverenja različita od moralnih, političkih, zakonskih i ekonomskih.”

Uprkos tome istraživanja koje pomaže da se razume veza između mozga i religije, postoje i drugi faktori koji utiču na pitanje koliko su ljudi religiozni. To su osobine ličnosti i okruženje.

“Dok se verska i neka druga uverenja mogu da se proučavaju selektivno i nezavisno od ostalih kognitivnih i društvenih procesa, njihova zavisnost, ali i interakcija s drugim moždanim funkcijama biće bitno područje istraživanja u nadolazećim decenijama. Kako bi se reklo, čita se između redova”, dodaje dr Grafman.

Vrućina usporava vaš mozak za 13 procenata, tvrdi nauka

Mozak u kosmosu


Sa druge strane, postoji pojava otečenosti na mozgu kod astronauta s dugotrajnim svemirskim letovima.

Studiju je sproveo tim evropskih neuronaučnika koji su otkrili da su se moždane ćelije 11 ruskih astronauta, koji su se vratili na Zemlju, proširile za više od 11%.To je zbog nakupljanja tečnosti u njihovim mozgovima.

Bestežinsko stanje može postati neugodno. Astronauti se pričvrste za jedno mesto kako ne bi lebdeli dok spavaju, no nema baš puno načina da se organi unutar njihovog tela zadrže na jednom mestu.

Ispostavilo se da se tokom dugih svemirskih letova tečnost u mozgu astronauta kreće prema gore što uzrokuje oticanje mozgova. Čak i po nekoliko meseci po povratku na Zemlju, moždane ćelije astronauta (moždane vrećice koje sadrže cerebrospinalnu tekućinu) ostaju povećane. To uzrokuje probleme s vidom i druge zdravstvene probleme, navodi se u studiji objavljenoj u časopisu PNAS.

Sedam meseci nakon povratka, one su bile 6% veće od normalnih. Stručnjaci su natečene komore povezale s prijavama o pogoršanju vida kod astronauta.

Lekari ne znaju povećava li se navedeni uticaj tokom dugotrajnijih svemirskih letova, budući da se radi o medicinskoj disciplini koja je tek u razvoju.

„Moramo zaista da istražujemo mozak, da provervamo vid i kognitivne sposobnosti jer ne znamo ima li ovo uticaj na njih, stoga ćemo da analiziramo ljude koji provode vreme u svemiru u različitom trajanju kako bismo mogli reći povećavaju li se ovi efekti,“ pojasnila je neuronaučnica Univerziteta u Antwerpenu Angelique Van Ombergen.

Kako nam mozak stvara sećanja i kako ih briše

Mozak ljudi koji odugovlače sa obavezama


Jedno relativno novo istraživanje je pokazalo kako ljudi koji odugovlače sa zadacima imaju mozak s puno većim glavnim centrom za strah i osećaje.

Naučnici već dugo proučavaju razlike između ljudi koji odugovlače i onih koje redovno izvršavaju svoje zadatke. Iako su dobro identifikovane razne društvene i psihološke razlike, dosad niko nije magnetnom rezonancom upoređivao mozgove tih dveju grupa ljudi.

Ovaj put je istražena živčana osnova za kontrolu impulsa, koja je otkrila fundamentalnu različitost u mozgovima. Korišćenjem snimaka dobivenih magnetom, studija je proučila 264 osobe, tj. mozak svake od njih.

Učesnici su ispunjavali anketu koja je merila njihovu sposobnost kontrole akcija i impulsa, a sve to uz bodovanje s obzirom da li jesu spremni izvršitelji ili oni koji odugovlače.

Rezultati su otkrili da osobe s lošom kontrolom delovanja imaju tendenciju da im je amigdala mozga, kao glavni centar za strah i osećaje, veća.

“Osobe većeg volumena amigdale imaju sklonost oklevanju i odgađaju početka izvršenja zadatka bez nekog dobrog razloga,” tvrde autori u radu koji je objavljen u časopisu Psychological Science.

To znači da ljudi koje percipiramo lenjima i neambicioznima – mogućnost rizika vide kao nešto vrlo neugodno. Amigdala kontroliše reakcije na strah, ali zbog povezanosti s memorijskim centrima u talamusu i korteksu, odgovori na strah se mogu protekom vremena menjati zbog proživljenih iskustava.

Drugim rečima, amigdala je u centru kontrole delovanja pa vodi i odabire najpoželjnije ponašanje.

Takođe sprečava delovanja koje mogu da dovedu do nepovoljnih ishoda. A vredi napomenuti da se puno naših akcija temelji na pamćenju.

“Po pitanju kontrole delovanja, moglo bi da se smatra kako su oni s većim volumenom amigdale naučili iz svojih prošlih grešaka da procenjuju naredne akcije i moguće posledice opsežnije od drugih”, tvrde autori.

Naučnici su takođe kod osoba koje imaju manju kontrolu delovanja pronašli slabije veze amigdale s prednjim korteksom, što doprinosi pogoršanoj kontroli delovanja.

(Editor.rs)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.