Labudova pesma vesterna: Poslednji kaubojac Džona Vejna

Džon Vejn je ikona kaubojskih filmova, a kada se u gorostasnom revolverašu 11. juna 1979. ugasio život, na neki način je nestao i vestern. Čovek koji je počeo karijeru noseći kafu legendarnom Vajatu Erpu, postao je simbol romantizovanog Divljeg zapada.



Godina 1969. bila je prekretnica američkog vesterna, nekada dominantnog žanra koji se se toliko ukorenio u pop kulturu, da je iz iste mogao da ga izbaci samo rat u Vijetnamu. Kada je domaća, američka publika, prvi put uvidela da “naši hrabri momci” nisu “dobri momci” belih šešira, došlo je vreme da i Holivud doživi katarzu. Te godine izašlo je šačica vesterna, uglavnom zaboravljenih pokušaja da se revitalizuje “stari dobri kaubojac”. Ipak, 50 godina kasnije, tri međusobno različita ostvarenja izdržala su truli zub vremena: “Buč Kesidi i Sandens Kid” (sa Pol Njumenom i Robertom Retfordom), “The Wild Bunch” i “True Grit“. Zajedno su predstavljali prošlost, sadašnjost, ali i budućnost vesterna.

U sadašnjosti, Buč i Sandens, najveći hit bioskopskih sala spojio je dva najveća lepotana Holivuda i kritički se osvrnuo na romantični ustajali žanr. True Grit je bio suprotan. Izgledao je kao da je kao da je u trenutku premijere već bio star dve ili čak tri decenije, a čak je i ekipa filma sastavljena od tima veterana starog velelepnog Holivuda.

Film vredniji od života: Kako se snimao “Valter brani Sarajevo”

True Grit je bio prkosan i staromodan, u odnosu na filmove ere u kojoj je nastao, ali je takođe i dokaz izdržljivosti samog žanra, što je potvrđeno i rimejkom iz 2010. braće Koen. Eskapizam je očigledno bio neophodan. Džon Vejn je bio neuzdrmani titan, večito sjajna, neukaljana zvezda koja je ovim filmom zapevala labudovu pesmu i stavila mašnu na “smrt” vesterna. Film je bio sofisticiraniji od svojih prethodnika, potraga za pravdom bila je motivisanija nego ikada ranije, ali je ta poruka inata pretrajavala: “Ovo i dalje radi!”

Ljudi su se sjatili pred veliko platno da vide velikog Džona Vejna. Nije ni bilo važno što glumi ciničnog, jednookog, US maršala zalivenog obilnim količinama viskija. Hemija između likova nadrasla je njihova imena, svrhu i zanimanja unutar same priče, važna je bila atmosfera, neuhvatljiva esencija zlatnog vesterna.



Džon Vejn je scenario Margarit Roberts okarakterisao kao najbolji koji je ikada pročitao, što je bilo izrazito velika rečenica, naročito kada dolazi iz usta čoveka poznatog po opojnom dašku mizoginije. Sa druge strane, Robertsova je bila na crnoj listi (deo stare “komunističke” čistke Holivuda).

True Grit je bio pobednički krug za samog Vejna koji je dobio poslednju, ali svakako i najbolju priliku da zaokruži čitavu svoju karijeru jednim filmom. Po prvi put dozvolio je sebi da kroz pukotinu njegovog stoičkog kipa prođe i ranjivost i bol koji samo podvlače, nikako ne erodiraju njegov “toigh guy/badass” mačo imidž.



Film možda nema oštricu spageti vesterna Klinta Istvuda, ali je perfektno ocrtava doba lutajućih revolveraša koji su videli i činili svašta, izgubili voljene, iščekujući mlađeg i bržeg koji će ih smestiti šest stopa pod zemljom. Bez upliva preko potrebne nežnosti kroz lik Meti, True Grit bi bio samo film o usamljenom čoveku koji alkoholom gasi sećanje i život.

(Editor.rs)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.