Kad porastem biću Dušan Tadić

Koliko je samo vremena prošlo od prethodnog puta kada je jedan Srbin dominirao kao što je bio slučaj sa Dušanom Tadićem u Madridu…

Džaba vam novci, moji sinovci



Mogu slobodno da kažem da me je naš virtuoz resetovao na fabrička podešavanja i vratio u vremena kada sam imao jednocifren broj godina. Tada su smo imali Deja i Piksija koji sve do Dućinog pojavljivanja na velikoj sceni nisu imali ni približno kvalitetnog naslednika, a složićete se, to je jedan veoma dug i nesrećan period po naš napaćeni fudbal. Gledali smo Kaku, Ronaldinja, Mesija, Pirla i bezbroj mađionačara, ali nije  srcu isto kada gledamo momke rođene u nekom tamo Porto Alegreu i dečka iz Bačke Topole, koji je morao da pređe kroz mulj i kanalizaciju srpskog fudbala da bi bio tu gde jeste, a tog prvog martovskog utorka bio je na krovu sveta.

Elem, da opet imam jednocifren broj godina već u sredu ujutru bih cimao i besomučno “plakao” i tražio od roditelja/babe/ujaka/stričeva/šveca da mi kupe taj dres sa crvenom štraftom, brojem 10 na leđima i prezimenom Tadić. Sledeći dan bih vrištao po poljani na kojoj bih sa drugarima terao loptu “ja sam Tadić”, a dobijao bih odgovore “ne, ja sam Tadić” i cela situacija bi se sigurno završila tučom (jbg, odrastao sam u Bloku), pa bi na kraju svi mi bili Tadić. “Tadić, 1:0″! Kakav gol Tadića! Vodi Ajaks”, orilo bi se po terenu. I tako danima, i tako mesecima…

Sezona za zaborav: Kako i zašto je propao velemajstor Marselo

Pun zadovoljstva i te klinačke sreće nisam bio još od onih Banetovih golova Liverpulu, ali opet se to ne može porediti sa ovim. Koliko god ulazili u dubinu i filozofiju fudbala, hteli ne hteli, ofanzivci su ti koji pale vatru u svima nama, oni dovode narod na stadione i lepe ih na male ekrane. Pred sledeći meč reprezentacije u Srbiji neću reći “jaoj, opet reprezentacija, jaoj reprezentativna pauza je ubica života” itd. Dajte, bre, te Litvance, da se igramo! Malo li je? A sve to zbog Duće.



Čovek je letos pomalo i iznenadio odlukom da se vrati u Holandiju i obuče dres velikana iz Amsterdama. Mogao je da bira između milionskih ponuda, što iz Kine, što iz najjačih liga Evrope, ali vratio se tamo gde mu je najlepše, u Holandiju, zemlju u kojoj je i postao to što jeste, iako ima 30 godina i penziju koja polako, ali sigurno, kuca na vrata. Čak i oni mlađi uglavnom gledaju na svoj bankovni račun, ali ne i naš doktor.

A kako je ponekad odvratno posmatrati u šta se fudbal pretvorio. Pogledajte Pari Sen Žermen i alave fudbalere kako zajedno sa klubom propadaju. Zar nije tužno gledati onog nesrećnog Di Mariju kako igra bez trunke strasti i lažnim osmehom, sećajući se kakav je as bio? Ili Nejmara, kojem kada pogledate u oči vidite u očima znak $, kao u crtaću? Ili Vandu i Ikardija, i one silne zvezde u Aziji koji broje novčanice i dane do penzije?

A tamo neki bivši igrač AIK-a iz Bačke Topole je oaza današnjeg fudbala, dokaz da ima nade i onih koji i dalje obavljaju svoj posao iz ljubavi.

Tako da, deco, ugledajte se na Dušana Tadića i kad porastete budite kao on. I kupite taj prelepi dres velikog Ajaksa umesto što ćete nositi dres plastičnih timova kakvi su PSŽ, Mančester Siti i ostala boranija…

(Vladimir Šuster)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.