Kad pada kiša, ne skačeš u reku da ne bi pokisao

On je bio vođa i pevač, tada najpopularnije grupe u zemlji. Bio je “čudo preko noći” sa svojim pesmama, naročito tekstovima u kojima je svako pronalazio “baš svoju životnu priču”.

Te večeri je svratio u Kafanu, u koju je inače retko svraćao pre no što je postao “superstar”.

Prišao mi je, seo naspram mene, “upao” u pola mog razgovora sa drugarom i rekao:



“Izvini što upadam, ali žurim….znaš ko sam…rešio sam da grupi “dodam” još jednog gitaristu. Za tebe sam čuo od mnogih, dođi sutra na probu, u podne, znaš gde vežbamo.”

Prilično iznenađen, klimnuo sam glavom i rekao “Važi”.

Sva naša pijanstva

Čim je izašao, Kafana me je “zapljusnula” tapšanjem, i gromoglasnim povicima – “alal vera care! – postade ti zvezda!”

Sutra sam tačno u podne bio na probi. Dao sam sve od sebe, a gitara me je “slušala” više nego savršeno. Svirali smo oko sat vremena, a onda je on rekao “Dovoljno” i njih četvorica se povukoše u kraj prostorije, došaptavajući se neko vreme.

Onda mi je On prišao: “Vidi dečko, sviraš odlično, ali “previše odlično” za ono što nama treba, ali si i premlad za nas. Kapiraš, nama treba neko ko “lošije” svira, kapiraš, pratnja nasem gitaristi, da ga ne poklapa”.

Klimnuo sam glavom, spakovao gitaru i otišao.



Te večeri me je Kafana dočekala kao da sam već prava rok zvezda i ispitivačkim ćutanjem čekala da progovorim.

Rekoh: “Ma ništa, ništa od toga. Ko ih j…”

Prošlo je nekoliko godina. On je i dalje “žario i palio” muzičkom scenom, ali ipak sa “najavom” prolaska one stare slave. Jedne večeri, kao da se ista scena ponovila – banuo je u Kafanu, prišao mi, seo naspram mene: “Čuo si da je gitarista otisao. Sad bi nam stvarno trebao, dođi…”

Prekidoh ga, sa pokretom ruke i nakon kratkog ćutanja, sa, iako nisam mogao da vidim sebe, zadovoljnim osmehom, rekoh mu: “Vidi, sad ne sviram odlično nego savršeno, a sada sam i prestar za to što ti treba…kapiraš…Iskreno, da ti kažem, kad pada kiša, ne skačeš u reku da ne pokisneš, kapiraš?”

Gledao me neko vreme, ćutao, i bez reči ustao i otišao.

Kafanom se momentalno zaorio aplauz uz obavezno “alal vera care…ko ga j…”

Ja sam nastavio pre toga započetu priču sa društvom.



Dorćol je pre svega imao svoj ponos. A ponos se cenio više od svega. Dok sam koračao ulicom, vraćajuci se kući, osećao sam se da sam te večeri na vrhu sveta. Mada, kad bolje razmislim, iako si na vrhu sveta, okreni, obrni, opet si na dnu kosmosa. Otkljucavajući vrata, pomislih: “Fuuu! Ovim ulicama su nekad prolazili mamuti…”

A onda, naglas rekoh sebi: “Elvis has just left the building, but Jesus is back!”

Legao sam, a i Dorćol je već dremao, kao i njegove ulice, sa osećajem neprolazne starosti i zadovoljstva zbog te “neprolaznosti”, jer, ipak, nekada su tim krajem hodali mamuti. Bilo je to lepše vreme. Srećnije. Ni nalik onom za koje nismo ni slutili da ce doći. Preko noći.

(Pavlos sa Rodosa)

WEB PREPORUKE

Komentar:

Leave a Reply

Your email address will not be published.