Jugosloveni sa stanice Zoo: Dani kada je SFRJ proždirala narkomanija

Narkomanija više nije taboo tema, ali u ono vreme – kada je tokom druge polovine XX veka eksplodirala heroinska epidemija – Jugoslavija nije bila uopšte pošteđena tog talasa. Postoji čak i naš domaći film “Pejzaži u magli” koji se bave upravo problemom mladih ogrezlih u narkotike. Međutim, od tada je dosta vremena prošlo, stoga su se i supstance promenile. Heroin više nije toliko zastupljen kao nekada, ali će zaisigurno ostati kao spomenik upozorenja kako je jedna tako prljava stvar pokosila čitave generacije. Yugopapir je sačuvao tekst Branka Milenkovića iz “Osmice” koji je o tom problemu pisao još 1982. godine. Editor prenosi u celosti odatle. 



Prikazivanje izuzetno iskrenog filma “Christiane F.” o stradanjima mlade narkomanke, pokrenulo ozbiljne razgovore o narkomaniji kod nas…

Među muzičarima i pevačima rock muzike ima narkomana, ima ih i među drugim umetnicima, ali između droge i muzike ne treba stavljati znak jednakosti… Čak i vrhunski sportisti upotrebljavaju drogu… Promenila se slika tipičnog narkomana…

Samo u Beogradu, prema nezvaničnim podacima, ima između pet i sedam hiljada narkomana.

U celoj zemlji ih je tri, četiri puta više, ali do tačnih podataka teško je doći. Malo je onih koji dobrovoljno dođu na lečenje (samo tako se mogu “izbrojati” narkomani), a u mnogim gradovima ne postoje ni ustanove koje bi prihvatile “pokajnike”. Tako smanjenu brojku koriste kao argument oni koji, iz bilo kakvih razloga, ne žele da priznaju da je narkomanija i naš problem.



S druge strane, lekari koji se godinama bave problemom droga, misle da je gore nego što se misli.

O tome smo pisali i u prošloj “Osmici”, a povod je bila beogradska premijera filma “Christiane F.” – istinita priča trinaestogodišnje devojčice, koja je uspela da pobegne iz “pakla droge”. Tada su prisutni stručnjaci upozorili na sve prisutniji heroin među našim narkomanima, ali govorili i o eventualnom lošem uticaju ovog filma na omladinu.


PROČITAJTE I:

Kako su nemački mediji zaista prenosili bombardovanje Jugoslavije?

Josip Broz Tito za početnike

Imperijalisti, dalje ruke od Venecuele!


O jednoj drugoj pojavi tada nije bilo reči, a trebalo je. Kroz ceo film se proteže muzika Davida Bowieja, a jedini nepreveden tekst je pesma o kokainu! Još uvek se bojimo uticaja muzike na omladinu, ili, što je verovatnije, ne znamo kako, koliko i da li uopšte rock muzika utiče na pojavu narkomanije.

Rock nije – droga


Priče o vezama rocka i droge stalno su prisutne kod nas. Na Zapadu to nije ništa novo. Svojevremeno su čak i “pristojni” “Beatlesi” pevali pesmu “Lucy in the Sky with Diamonds” (Lusi na nebu dijamanata), čija početna slova imenica u naslovu, daju – LSD! Tada je, šezdesetih, to moralo da se radi “uvijeno”. Kasnije, nije trebalo potezati simboliku.

U rock operi “Kosa”, koja je izvođena i kod nas peva se o drogi, peva je David Bowie, “The Rolling Stonesi”… Rock zvezde umiru od prevelike upotrebe narkotika: Jimi Hendrix, Janis Joplin, Brian Jones, Jim Morrison…



A svi su se oni i slušali kod nas i imali svoje sledbenike, bar kad je muzika u pitanju. Predstava “Kosa” je godinama igrana u Ateljeu 212, uz stalne opomene da učesnici puše marihuanu. Pre nekoliko godina je u Sarajevu otkrivena grupa narkomana, a jedan od uhapšenih je svirao u “Bijelom dugmetu”. Priča se i da mnogi današnji rockeri vole da “omirišu” marihuanu.

– Ne samo da omirišu – kaže dr Stevan Petrović iz VMA u Beogradu. – Neki su i dolazili na lečenje, ali mnogi ne. Marihuana i hašiš mogu se naći i među glumcima, slikarima… Imali smo i slučajeva vrhunskih sportista koji su se drogirali. Poznato je da je takozvano “pleme” u predstavi “Kosa” igralo na sceni Ateljea 212 pod uticajem droga. Ipak, velika je greška vezivati rock muziku i pojavu droga.

To su dva fenomena koja idu zajedno, ali ne izazivaju jedan drugog. Recimo, posle koncerta “Bijelog dugmeta” na stadionu JNA, pre nekoliko godina, pronašli smo više od 4.000 kesa iz kojih su mladi “duvali lepak”. Ali, niko to ne može da poveže sa muzikom “Dugmića”. Narkoman se ne postaje zbog nekog filma ili zato što naš idol puši marihuanu…

Svet naše estrade je mnogo više “ogrezao u alkoholizmu”, nego u drogi, ali kako kaže Vesna Korać, sociolog Instituta za kriminologiju i socijalna istraživanja, umetnike uvek smatramo “drugim svetom”:



– Oni nemaju određeno radno vreme, ponašaju se nekonvencionalno, pa valjda da uz to mogu da idu i droge. Uplašimo se jedino kad
saznamo za neki “slučaj”, ali zato, kad je alkoholizam u pitanju, to nam ne smeta. Valjda je alkohol postao deo našeg “imidža”.

Šminkeri i “prljavi”


Slika tipičnog narkomana promenila se poslednjih godina. Početkom šezdesetih kad se rock tek probijao na naše područje, najviše narkomana bilo je među starijim (25 do 36 godina). Učenika i studenata je bilo jedva dva odsto. Međutim, sredinom sedamdesetih, čak 90 odsto narkomana ima između 14 i 25 godina. Sada su još mlađi.

U početku su narkomani bili uglavnom iz bolje situiranih porodica, a kasnije se to raširilo i na radničku decu. Droga očigledno, nema miljenika, ali ima mogućnosti da se neko i “prokrijumčari”. Na lekarskim kartonima narkomani se označavaju šifrom “304”, pa, kako kaže Vesna Korać, oni uticajniji uspeju da ubede lekare da šifru promene. Tako, zvanično, nema “slučaja jednog narkomana.”



– Pojavile su se neke priče kako su takozvani “viši slojevi” prestali da upotrebljavaju drogu – dodaje Stevan Petrović. – To nije tačno. Postoje takozvani “prljavi džankiji”, deca iz siromašnijih porodica, koji su, zbog novca, prinuđeni da kradu, da pljačkaju… Oni su i loše obučeni, dronjavi, prljavi. S druge strane, postoje “šminkeri” – lepo obučeni, uredni, iz bogatijih sredina, koji u svojoj kući imaju dovoljno stvari za prodaju, a da se to ne primeti. Ili, ako se i primeti, to ne dođe do SUP-a, pa taj slučaj nije ni registrovan.

Narkomanima treba dosta novca, pa će i oni kad tad doći u ruke zakona.

Kad je reč o zakonu, prema podacima beogradskog SUP-a, prošle godine je povećan broj kriminalnog delovanja pod uticajem droga, ili zbog nabavke droga, čak za jednu šestinu u odnosu na 1980. godinu! U pitanju je, kako zaključuje Stevan Petrović, heroin koji izaziva nasilna ponašanja: – Nekad se upotrebljavao uglavnom opijum, pa se narkoman mogao prepoznati po “umrtvljenom” ponašanju, u stilu “pustite me na miru”. Međutim, heroin izaziva “herojsko” ponašanje, mislimo da smo snažniji, jači… To je opasno.

Opasna je i pojava narkomana od trideset i nešto godina. Od 27, koliko ih se leči na VMA, više od dvadeset su intelektualci, dobar deo je zaposlen…


PROČITAJTE I: 

Vreme kada je Jugoslavija želela da bude kao Švajcarska

Poslednji dani normalnosti – Jugoslavija na ivici pakla, Bebi Dol na Evroviziji

Onome ko ne zna koliko je dobro živeo pod Titom, ja pomoći ne mogu


– Uglavnom su to nezadovoljni ljudi. Traže nešto, pa, kao što neki misle da je prva ljubav bila ono pravo, tako i oni žele da se vrate “u
mlade dane”, ali uz pomoć droge. Valjda sada misle da će kao stariji lakše da prekinu.


akše je reći, nego prekinuti sa drogom. Prema istraživanjima (moramo napomenuti da je to bilo pre dolaska heroina u naše područje) samo 32 odsto narkomana prekida sa drogom, isto toliko povremeno prekida, a 35 odsto prelazi na – alkohol. A alkohol, tačnije teško pijanstvo, izaziva iste reakcije u organizmu kao i droga.

Sa pojavom heroina i broj izlečenih opada, pa nije loše objaviti oproštajno pismo Andreasa Vizoreka, sedamnaestogodišnjeg narkomana iz Zapadnog Berlina, koje je ostavio pre nego što se ubio – heroinom:

“Završiću svoj život, jer svi fikseri donose svojim bližnjima samo brige, gorčinu i očaj. Osim sebe, oni uništavaju i druge. Telesno sam
nula. Neka ovo bude upozorenje svima koji će se naći pred odlukom: da pokušam bar jednom? Glupani, učite od mene!”

Ni radnici nisu imuni

Prošlog meseca je u Zagrebu, takođe povodom filma “Christiane F.” održana javna tribina u filmskom klubu “Moša Pijade”. Tada je Tomislav Stanić, viši inspektor Republičkog SUP-a rekao:



– U Hrvatskoj alarmantne situacije imamo u gradovima u kojima su velika preduzeća, naročito ona koja svoje radnike šalju na duže vreme u bliskoistočne zemlje. Ponekad je samo nekolicina takvih dovoljna da se stvori grupa zavisnika, za šta imamo primer “Đure Đakovića” iz Slavonskog Broda. Slično je i u većim mestima na moru, Splitu, Rijeci, Zadru… Stopa porasta je 20 odsto godišnje.

“Konj” presušio

Pre nekoliko godina Trg Republike, ispred poznate kafane “Kod konja” u Beogradu, bio je mesto na kojem su se okupljali narkomani glavnog grada. Međutim, danas je teško odrediti neko slično mesto. Najviše se narkomani okupljaju oko hotela u koje dolaze stranci, koji imaju drogu. Nekada su i diskoteke važile kao dobra “pijaca” droge. Ni toga više nema. Droga se toliko raširila da je prešla na ulice, po ćoškovima, u školska dvorišta, restorane…

(Editor.rs)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.