Joy Division: Četiri decenije od albuma koji je zauvek promenio istoriju muzike

Prošlo je 40 godina otkako je Factory Records izdao debi album mladog mančesterskog benda Joy Division. Unknown Pleasures izašao je 15. juna 1979. samo godinu dana pre nego što se frontmen Ian Kertis ubio. Drugi album, Closer, izašao je kao posthumno izdanje, piše Independent.

Danas, četiri decenije kasnije priča deluje gotovo bajkovita. Kako je album nezrelih mladića na pragu 20-ih godina, koji još nisu pošteno ni naučili da sviraju svoje instrumente, postao jedan od najboljih ploča svih vremena? Godinu dana ranije, mogli su da se čuju na live kompilaciji Short Circuit: Live at the Electric Circus, kada su nastupali pod imenom Warsaw.

Taj nastup i pesma “At a Later Date”, snimljeni oktobra 1977. godinu dana pošto se bend oformio sadržavala je intro u kojem se uzvikuje “Svi ste zaboravili Rudolfa Hesa!”.

U to doba, referenca na Hitlerovog zamenika samo je osnažila ranije asocijacije benda sa nacističkim koketiranjem. Njihov debi EP, An Ideal for Living, izašao u junu 1978. je na svojoj naslovnici imao sliku člana Hitlerove omladine, dok je samo ime uzeto iz književnog dela inspirisanog užasima Holokausta, “Kuća lutaka”, u kojem se prikazuje seksualno iživljavanje nad mladim Jevrejkama u javnim kućama koncetracionih logora. Stajling Bernarda Samera, koji se šišao nalik članovima pomenute Hitlerove omladine i prihvatanje nemačkog prezimena Albreht svakako nisu doprineli imidžu.

Ipak, muzički skok između “At a Later Date” i Unknown Pleasures, bio je zapanjujuć.  EP pokazuju pedigre i nezrelost, ali numera “No Love Lost” i reči “Leaders of Men”, nalikovale su onome što će kasnije definisati njihov zvuk.

Taj prelaz zacementiran je potpisivanjem za Factory Records. Šef producentske kuće i TV ličnost, Toni Vilson bio je ključan za njihov dalji razvoj. Video ih je uživo u aprilu 1978 i obećao je da će h progurati na Granada TV, što je i učinio kasnije te godine. Takođe im je pomogao da zaštite bezkompromisan zvuk koji je izdavač želeo da ublaži.

Dve pesme naročito oslikavaju sazrevanje benda: Glass i Digital. Bas linije Pitera Huka počele su snažno da se bore za prevlast sa Samnerovim gitarskim deonicama, ali je Kertisova lirika svetlsonim godinama hrlila dalje od skromnih početaka. Kada su 2014. objavljene njegove sveske s tekstovima, mogao je da se uoči studiozan proces kojim je klepao reči, uklapajući ih s notama: “I relaxed from the days filled with bloodsport in vain/ And returned with the knowledge that were two the same”. Ovaj gotovo veseli tekst, pretvara se u noćnu moru: “I’ve seen the nights, filled with bloodsport and pain/ And the bodies obtained, the bodies obtained”.

Tada nastupa Unknown Pleasures, kao šlag na tortu umetničkog izraza. Čak i sam kaver ploče potseća na kapiju u svet muzike. Tama kao da obitava u svakom taktu. “To the depths of the ocean where all hope sank, waiting for you”, peva Kertis u “Shadowplay”, bez ikakvog nametljivog pokušaja da definiše zvuk benda depresivnim notama kasnijih era koje su od toga sačinile podžanrove.

Bunjar Stiven Moris sa svojim precinim instinktom pruža osećaj slušaocu da su perkusije zver koja se sprema na skok, ali to nikada ne čini. Ipak, bitka za dušu publike je dobijena. Od prve numere “Disorder”, do kraja, hipnoza tek počinje.

Pod hajpom Roketmena: 10 stvari koje niste znali o Eltonu Džonu

Unknown Pleasures predstavljao je most između međusobno originalnih članova Joy Division-a, ali i unikatni muzički most u izrazito plodnoj muzičkoj eri, te se bez imalo preterivanja može reći da u rok muzici ne postoji ništa slično tom dragulju. Više su Joined Division nego Joy Division.

Kada se porazi taj elitistički osećaj “nerazumevanja” sofisticirane nepoznanice albuma, pomenuti most je jasniji nego ikad. Lako je videti Kertisa kao pokretača ekipe i ključnog razloga uspešnosti Unknown Pleasures-a.

Pitanje je da li bi u istoriji muzike ostalo takvo delo da se Ian nije oženio svojom prvom ljubavlju, Deborom Vudraf, da nije započeo zajednički život s njom u kući u Maklsfildu, gde ga je ostavila samog da piše noćima u plavoj sobi, napravljenoj isključivo za tu potrebu. Tamo je imao slobodu da svetu kaže “odje*i!” i da sagradi spomenik koji i danas, četiri decenije kasnije, stoji čudnovatiji nego ikad.

On je namerna greška koja je izrodila potpuno novu ideju šta rok i pop muzika mogu biti u potonjim erama.

Srećan rođendan!

(Editor.rs)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.