Istinita priča iz dorćolske kafane: Da li si, rođače, video Novu godinu?

Nije bio jedan od stalnih “domorodaca”. Svraćao je u Kafanu s vremena na vreme, i uvek, bilo leto ili zima, u crnom iskrzanom grombi kaputu, zakopčanim do grla. I kad bi došao, uvek bi seo pored mene.

Tako i te večeri. Ušao je u kaputu, seo pored mene i tiho počeo da priča.

“Zastani rođače, putevi će sačekati, oni ne žure, ko što i mi ne bi trebalo da žurimo. Saslušaj ovu reč, koju samo tebi mogu reći, jer te znam, znam da u sebi imaš dovoljno reči da možeš da ćutiš ceo život…”

Pogledao sam ga kroz dim cigarete. On nastavi: “…Raj? Da li cemo stići do raja? Glupost rođače, svi idemo u raj, jer pakao smo prošli, samom činjenicom da smo živi i živimo životom za koji nas niko nije ni pitao da li hoćemo da živimo…Dosta. Slušaj tu reč! Dosta! Kakva snaga zrači iz nje…dosta sećanja, dosta laži, dosta očekivanja, dosta pretvaranja da smo živi…umrli smo mladi, zar ti se ne čini, s nogama na zemlji, glavom u visini…Sećaš se rođače, to je tvoja pesma koju sam istetovirao na grudima…rođače, osvrni se, i šta vidiš? Ništa, a ja sam video senke, i gledam ih svake večeri, na zidu ispred kreveta bez snova, kreveta hladnog, otužnog mirisa prolaznosti, besmisla… i senke pričaju, pitaju…”

Rekoh: “Šta pitaju?”

Odgovorio je bez da je trepnuo: “…pitaju…da li si je video?”

Naravno da sam pitao:”Koga?”

Reče:”…ma Nju, Novu Godinu?”

Zastao sam za tren.

“Pa, mislim, išao sam na dočeke.”

Odmahnu glavom: “Ne, ne to! Nego da li si ikada video Nju, Novu Godinu?”

Rekoh: “Nisam.”

Nastavi uz neki grč na usnama koji je za tren ličio na podrugljiv osmeh: “E, ja jesam! Jezivo izgleda! Nosi zastavu na kojoj piše “odbrojavanje u toku” i smeje se svima koji je slave, a ne shvataju da treba da kukaju, plaču i nariču jer, jedna godina manje, jedna bliže gospodinu u crnom… shvataš me rođače, drugi prićaju drugo, čak i isti pričaju drugo, uvek nešto drugo, jedno imaju – drugo žele, jedno nađu, drugo traže. I, znaš šta rođače, nije mi krivo što me lažu, već što misle da im verujem”.

Onda naglo zaćuta. Ćutao sam i ja. I tada, bez ikakve najave, ustade, munjevito izvuče pištolj, prinese ga slepoočnici i reće: “Dosta je bilo rođače, previše…” I…opali sebi u glavu, istog trena padajući na leđa, kao razapet, u lokvi krvi.

Ja, zabezeknut, skočih sa stolice, rušeći je iza sebe, i ostadoh raširenih ruku, poprskan krvlju. Kafana je zanemela nakon praska pištolja. Dorćol me je te večeri zatekao kako sedim na pločniku, i, siguran sam, pitao me: “Plačes?! Ti?!”

Rekoh, u sebi, ili naglas, ne znam ni sam:”Ja!? Ma kakvo plakanje, to je znoj, hladan znoj umorne glave…”

Sutra, sutra je bilo lepše vreme, srećnije, za razliku od onog za koje nismo ni slutili da ce doći. Preko noći.

P.S. Reči koje sam pre pucnja čuo od senke njegovih misli bile su: “Danas je oblačno, sutra će kiša, rođače, pametnije ti je da sačekaš ono bolje juče”

(Pavlos sa Rodosa)

 

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.