Isak Njutn – Čudesni život jednog genijalnog i konfliktnog uma

Njutnn, Sir Isaac (1642.-1727.), britanski filozof, smatra se najoriginalnijim i najuticajnijim teoretičarem u istoriji nauke. Pored otkrića računa beskonačnosti i nove teorije prirode svetlosti i boja, Njutn je postavljanjem tri zakon kretanja i opštim zakonom gravitacije temeleljno promenio osnovnu strukturu fizike, piše Dr Robert A. Hatch za The College of Liberal Arts and Sciences.



Kao jedan od pokretača naučne revolucije u 17. veku, Njutnov rad povezao je radove mnogih slavnih fizičara poput Kopernika, Keplera, Galilea i Descartesa u novu moćnu teoriju. Tri veka kasnije, klasična mehanika ostaje izuzetno korisna i ništa manje elegantna kao i tada.

Editor trougao: Zašto muškarci (ne) brinu o svom izgledu?

Isak Njutn rođen je kao nedonošče na Božić 1642. godine u Woolsthorpeu, zaseoku u blizini Granthama u Lincolnshireu. Rođen nakon smrti svog oca, nepismenog maloposednika (također imena Isaac), Isak Njutn je kao novorođenče bio toliko malen da bi stao i u omanju kolevku.

S nenavršenih tri godine, njegova ga je majka, Hanna Ayscough, ostavila na brizi svojoj majci ne bi li mogla ponovo da se uda i da stvori drugu porodicom s Barnabasom Smithom, bogatim župnikom obližnjeg North Withama.

Na Njutnov je život uveliko uticalo njegovo prerano rođenje, duga odvojenost od majke kao i izrazita mržnja njegovom očuhu. Čak i nakon povratka Hannae Ayscough u Woolsthorpe, 1653. godine, nakon smrti drugog supruga, Njutn nije mogao da zadobije majčinu pažnju i nežnost, zbog čega je verovatno i razvio tako kompleksan karakter.



Njutnovo detinjstvo bilo je sve samo ne lepo. Tokom života stalno je bio na ivici emocionalnog sloma. Poznati su slučajevi kada je žestoko i osvetoljubljivo napadao i prijatelje i neprijatelje. Iste godine kada mu se majka vratila u Woolsthorpe, Njutn je prestao da odlazi u školu ne bi li ispunio svoje nasljedno pravo da postane farmer. Srećom, u tom je zanimanju bio izrazito neuspešan pa se ubrzo vratio u kraljevsku školu u Granthamu, gde se pripremio za Trinity College u Cambridgeu.

Postoje mnoge anegdote o tom periodu Njutnovog života. Ipak, prekretnica u Njutnovom životu zbila se u martu 1661. godine kada je napustio Woolsthorpe i upisao univerzitet Cambridge. Tada je Njutn ušao u novi svet, svet koji će uskoro zvati svojim.

Film vredniji od života: Kako se snimao “Valter brani Sarajevo”

Iako je Cambridge bio izuzetan centar znanja, duh naučne revolucije još nije ušao u staromodni i pomalo zastareli kurikulum. Malo se zna o Njutnovom studentskom životu, ali lako je pretpostaviti kako je uočio mnogo o Aristottelu kao i drugim klasičnim autorima. Nadalje, po svemu sudeći nije se preterano isticao od ostatka studentskog tela.

Godine 1664. Isaac Barrow, profesor matematike na univerzitetu Cambridge, ispitao je Njutnovo poznavanje euklidske geometrije i ocenio ga jedva zadovoljavajućim. Danas znamo kako je tokom studija Njutn bio zaokupljen privatnim radom, na svoju ruku je ovladao radovima René Descartesa, Pierre Gassendia, Thomasa Hobbesa i drugih značajnih osoba naučne revolucije.

Serije beležnica dokazuju kako je Njutn počeo da savladava Descartesovu geometriju i druge forme matematike, daleko naprednije od Euklidovih Elemenata. Barrow, koji je i sam darovit matematičar, trebalo je tek da prepozna Njutnnovu genijalnost.

Istina o Černobilju: Nuklearna nesreća nije strašna, nijedan radnik nije umro od radijacije

Godine 1665. Njutn je položio ispit na univerzitetu Cambridge. Diplomirao je s pohvalama. Pošto je univerzitet bio zatvoren naredne dve godine zbog kuge, Njutn se vratio u Woolsthorpe.

Nakon povratka, u samo 18 meseci Njutn je ostvario niz naučnih otkrića. Kako se kasnije i sam prisećao: “Sve se to zbilo u dve godine kada je harala kuga, od 1665. do 1666. godine. U to sam vreme bio na vrhuncu sposobnosti bez obzira radi li se o izumima ili o proučavanju matematike i filozofije.”



U matematici, Njutn je postavio svoju metodu toka odnosno račun beskonačnosti, postavio osnove teorije prirode svetlosti i boje, ostvario značajan napredak u proučavanju planetarnog gibanja što će kasnije, 1687. godine da objavi u svojoj najpoznatijoj knjizi: Principia.

U aprilu 1667. godine, Njutn se vratio na Cambridge gde je u tesnoj trci dobio mesto naučnog novaka na Trinityu. Uspeh je propratilo i poprilično bogatstvo. Sledeće je godine magistrirao umetnost, a 1669. (prije navršenog 27. rođendana) nasledio je Isaaca Barrowa na mestu profesora matematike. Nova su mu zaduženja omogućila organizaciju njegovih prethodnih istraživanja optike.

Godine 1672., nedugo nakon što je primljen u Kraljevsko društvo (Royal Society), objavio je svoj prvi naučni rad.

Čekajući “The Handmaid’s Tale”: Mrzim da čujem da je prestrašna

Bio je to briljantan i kontroverzan rad o prirodi boja. U prvoj od serije žestokih rasprava, Njutn se suočio s cenjenim naučnikom Robertom Hookeom. Kontroverza koja je trajala sve do 1678. godine ostavila je traga na Njutnovom ponašanju. Nakon početnog okršaja, Njutn se polako povukao.

Uprkos tome, Njutn je 1675. godine izdao još jedan članak kojim je ponovno privukao pažnju naučne javnosti.

Naime, zbog tog je članka optužen za plagiranje rada samog Hookea. Optužbe su bile potpuno neosnovane. Nakon što se opekao po drugi put, Njutn se ponovno povukao.

Godine 1678. Njutn je pretrpeo ozbiljan emocionalni slom, a sledeće godine mu je umrla i majka.

Njutn se ogradio od sveta i ljudi i posvetio istraživanju alhemije. Iako se kasnije taj rad smatrao sramotnim, Njutn je tokom alhemičarske faze izuzetno ozbiljno proučavao osnovne sile u prirodi. Zahvaljujući upravo tom radu uspeo je da postavi značajna teoretska promišljanja, nešto što nije mogao u okrilju filozofije mehanike.

Dok je filozofija mehanike svodila sve fenomene u prirodi na model tela u gibanju, filozofija alhemije je predviđala mogućnost postojanja pojava privlačenja i odbijanja na čestičnom nivou.

Rej Manzarek: Čovek koji je osnovao The Doors i otvorio vrata percepcije

Osnove Njutnovog kasnijeg rada na području mehanike svemira mogu da se dovedu u vezu s njegovim poznavanjem alhemije. Kombinujući eksperimente i duboka matematička promišljanja, Njutn je preobrazio filozofiju mehanike dodajući joj novu i tajanstvenu, ali zato merljivu veličinu: silu gravitacije.

Prema predaji, 1666. godine Njutn je opazio pad jabuke s drveta u svom vrtu u Woolsthorpeu.

Kako se kasnije sam prisećao: “Iste sam godine počeo da razmišljam o proširenju gravitacije i na gibanje Meseca.”

Njutnovo sećanje i nije sasvim tačno. U stvari, prema svim pokazateljima, koncept univerzalne gravitacije u Njutnovom umu se nije razvio 1666. godine, za to je bilo potrebno čak 20 godina inkubacije.

Ironično, upravo je Robert Hooke pomogao rađanju te velike ideje. U decembru 1679. godine, Hooke je započeo intenzivno dopisivanje na temu gibanja nebeskih tela. Iako je Njutn naglo prekinuo korespondenciju, Hookeova su pisma poslužila kao povezanost između centripetalnog privlačenja i sile čija jačina opada s kvadratom udaljenosti. Početkom 1680. godine Njutn je izradio vlastite zaključke.



Istovremeno, u kafanama Londona, Hooke, Edmund Halley i Christopher Wren neuspešno su pokušavali da reše problem gibanja planete.

U avgustu 1684. godine Halley je napokon posetio Njutna na Cambridgeu, nadajući se odgovoru na sledeću zagonetku: “Kojeg je oblika putanja po kojoj se kreću planete kada obilaze oko Sunca, ukoliko se gibaju pod delovanjem privlačne sile koja opada s kvadratom udaljenošću?” Čim je postavio pitanje, Njutn je spremno odgovorio: “Eliptična”. Kada je Halley zatražio objašnjenje, Njutn je rekao kako je to već izračunao.

Iako je Njutn u privatnosti već pronašao odgovor na jednu od zagonetki svemira, a samo je on i posedovao potrebne matematičke veštine za takav poduhvat, matematički je dokaz negde ostavio.

Na kraju rasprave, Njutn je Halleyu obećao da će da pošalje matematički izvod. Kao delimično ispunjenje svog obećanja, Njutn je nedugo posle, 1684. godine objavio svoj slavni rad De Motu.

Iz tog je rada kasnije nastalo njegovo najpoznatije delo Philosophiae Naturalis Principia Mathematica. Radi se o možda najznačajnijem djelu u celoj istoriji nauke, a treba da se naglasi kako su značajan doprinos nastanku tog dela ostvarili i Hooke i Halley.

Iako je Principia u naučnim krugovima dočekana s odobravanjem, budućnost ovog dela bila je upitna i pre štampanja.

Kako utiče društvo na opijanje i zašto jedemo nakon teškog pijanstva

Hooke je i ovde odigrao ključnu ulogu tvrdnjama, koje i nisu bile potpuno neosnovane, kako ima pravo na deo Njutnovih zasluga zbog pisama koje su razmijenili 1679. i 1680. godine. Njegov je trud ipak bio uzaludan.

Njutn je bio toliko besan da je pretio povlačenjem treće knjige Principia, odnosno da će se odreći nauke kao što bi se odrekao `drske i svađljive žene`. Kada se napokon smirio, Njutn je pristao na objavu.

Ipak, umesto priznanja Hookeova doprinosa, Njutn je izbrisao svaki spomen Hookeovog imena u delu. Mržnja prema Hookeu potpuno ga je obuzela zbog čega je odbio da objavi svoju Optiku i gotovo se potpuno povukao iz rada Kraljevskog društva sve do nakon Hookeove smrti 1703. godine.



Nakon objave Principia, Njutn je počeo više da se bavi javnim poslovima.

Godine 1689. izabran je za predstavnika Cambridgea u Parlamentu. Tokom svog boravka u Londonu upoznao je slavnog filozofa Johna Lockea i Nicolasa Fatio de Duilliera, briljantnog mladog matematičara koji mu je postao bliski prijatelj.

Godine 1693. Njutn je pretrpeo još jedan nervni slom, ali nimalo sličan onome iz 1677. i 1678. godine.

Uzrok ovog nervnog sloma podložan je različitim interpretacijama: previše rada, stres zbog kontroverzi s Hookeom, neobjašnjen prekid prijateljstva s Fatiom, možda hronično trovanje živom zbog trogodišnjeg bavljenja alhemijom. Verovatno je svaki faktor imao svoj uticaj.

Sve što zapravo znamo jeste da su Locke i Samuel Pepys primili čudna i uznemirujuća pisma zbog kojih su se zabrinuli za “uravnoteženost Njutnovog uma”. Bez obzira na uzrok, ubrzo nakon oporavka Njutn je potražio novo mesto u Londonu. Godine 1696., uz pomoć Charlesa Montaguea, kolege s Trinitya i kasnijeg grofa od Halifaxa, Njutn je imenovan Upravnikom riznice. Novo mu se nameštenje toliko svidelo da je bez problema napustio Cambridge i preselio u London.

Tokom boravka u Londonu Njutn je uživao u moći i priznanju društva. Njegovo mu je zaposlenje osiguralo lagodan život i društveni status i to ne bez pokrića jer se naime pokazao kao izuzetno aktivan i sposoban upravnik.

Nakon Hookeove smrti 1703. godine, Njutn je izabran za predsednika Kraljevskog društva. Na tu su ga funkciju opet birali svake godine sve do njegove smrti. Godine 1704. objavio je svoje drugo veliko delo, Optiku, zasnovano uglavnom na starom radu nekoliko decenija. Godine 1705. dodeljen mu je status viteza.



Iako su njegove kreativne godine prošle, Njutn je i dalje imao velik uticaj na razvoj znanosti. Kraljevsko je društvo bilo njegov instrument, a koristio ga je i za vlastiti napredak.

Vreme kada je Njutn bio predsednik Kraljevskog društva opisuje se kao vreme tiranije i autokratije.

Njegova kontrola nad životima i karijerama mlađih učenika bila je neupitna i potpuna. Njutn nije podnosio prigovore i kontroverzu, što se jasno vidi i iz njegova sukoba s Hookeom.

U kasnijim raspravama, u vreme kada je bio predsednik Kraljevskog društva, uživao je neospornu kontrolu nad društvom pa je tako na primer objavio Flamsteedova astronomska opažanja, njegovo životno delo, bez dopuštenja samog Flamsteeda.

Isto je učinio i sa svojom raspravom o aritmetici, koju je vodio sa znamenitim Leibnizom. Njutn je za direktan rat rečima koristio mlađe kolege, dok je on u pozadini planirao napad i odbranu.

Rad Kraljevskog društva se na kraju pretvorio u sprovođenje Njutnove volje. Sve do svoje smrti, Njutn je neosporno dominirao naučnom scenom tog vremena.

(Editor.rs)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.