Irish Stew of Sindidun za Editor: Naša muzika je sazrevala i menjala se zajedno sa nama

Irish Stew of Sindidun već duže vreme postoji na ovim prostorima, spajajući irski zvuk sa ovim podnebljem. Bojan Petrović je pričao o tome kakvu sličnost imaju Srbija i Irska, kako su nastali, šta se dešava sa regionalnom scenom…

Zbog čega baš “irska muzika”?

A zašto da ne? U periodu kada smo počinjali da sviramo i da se generalno zanimamo za muziku uopšte, ni na domaćoj ni na svetskoj sceni nije bilo puno takvih bendova, a irska muzika je nešto što smo privatno slušali. Sa jedne strane, kao i svim tinejdžerima bilo nam je važno da budemo drugačiji i odskačemo od proseka okoline, a opet nama je delovalo potpuno prirodno da se kroz irsku muziku izrazimo jer smo je najviše voleli. Ne bih ono što sada sviramo nazvao isključivo “irskom muzikom” niti davao bilo kakvu žanrovsku odrednicu. To svakako jeste muzika sa irskim korenima ali tokom ovih 15 godina na sceni mislim da je naša muzika tematski sazrevala i menjala se zajedno sa nama i da smo to jednostavno mi, sa sopstvenim pesmama prepoznatljivim stilom.


Kako je nastao vaš bend uopšte?

Nastao je potpuno spontano, kao plod ljubavi prema irskoj muzici. Neša, gitarista benda, i ja smo se družili i kod kuće svirali te irske tradicionalne pesme za svoju dušu. To je postalo zanimljivo celom tadašnjem društvu pa smo povremeno neformalno svirali u vidu nekakvih privatnih mini žurki, sedeljki… Pojavili su se ljudi koji su želeli da se pridruže sa svojim instrumentima pa se sve to malo proširilo i onda je neko iz ekipe dao ideju da možda možemo i da održimo javni nastup u tom sastavu, za malo više ljudi. To se i desilo, na leto 2003. godine održali smo prvi koncert u kultnom zemunskom klubu FEST koji je bio solidno posećen i prihvaćeni smo iznad svih očekivanja. Ljudi su tražili još, još i još, i od tada više nismo mogli nazad.

Marko Gangbanger Grihović za Editor: Potrebni su nam novi mladi, novi stari, novi bogovi

Kakav je fidbek publike na vašu muziku?

Da pokušam da skratim priču, uglavnom vrlo pozitivan i kreće se u granicama od “hej, pa lepo je ovo” do “fantastični ste, hvala vam što postojite”. Mi smo stvarno svirali mnogo, i domaćoj i stranoj i poznatoj i nepoznatoj publici. I imamo tu sreću da se konceptualno uklapamo i u nastupe po malim klubovima i po velikim festivalima. Imamo raznolike pesme od najemotivnijih balada to jako tvrdog zvuka i brzog tempa pa smo pogodni i za publiku koja đuska i za publiku koja sluša.

Postoji li neka veća fuzija između Srbije i Irske osim same muzike?

Pa svakako to neko kutlurno i istorijsko nasleđe koje i mi i oni nosimo u sebi zbog sličnog načina života kroz istoriju. Biti pod stalnom okupacijom i boriti se za slobodu je nešto što je kreiralo sistem vrednosti koji imamo. Irci su doduše uspeli da se oslobode i od vojne i od ekonomske okupacije pa procvetali, nadam se da ćemo i mi u nekom trenutku krenuti tim putem.


Kakvo je vaše viđenje scene u regionu?

Iako ne volim da se žalim, ne mogu da budem preveliki optimista kada su u pitanju koncerti. Publika koju zanima muzika i koja dolazi na koncerte je uglavnom između 20 i 35 godina starosti, a upravo je to grupa koja u poslednjih 10 godina sve više i više napušta ovu zemlju i ceo region. Imamo situaciju da u mnogim gradovima po unutrašnjosti imamo samo školarce i penzionere, ništa između.

Pa onda jednostavno kad ne postoje ljudi ne mogu da postoje ni klubovi ni kulturne ustanove. Sve je centralizovano i dešava se u Beogradu, ponekim većim gradovima i povremenim festivalima koji mogu da ostvare kakvu takvu masovnost koja je neophodna za pristojan koncert. Poredeći sadašnji trenutak sa vremenom od pre 10-15 godina, mogu da kažem da je činjenica da su i Srbija i region izgubili tu bitku za direktan kontakt s publikom. Ne postoji trend kao ranije da se dugoročno gradi odnos sa publikom.

Danas ti neko dođe na koncert a sledeće godine je već otišao “trbuhom za kruhom”. Ipak, dobra stvar je što se internet i digitalni mediji sve više razvijaju, pa iako je sam dolazak na koncert najlepša stvar i nešto čemu se posebno radujemo, to više nije jedini uslov da muzika koju stvaramo bude slušana i ona je na svu sreću putem inerneta sada dostupna svima u svakom trenutku. Ljudi koji su dolazili na naše koncerte pre 10 godina sada nas mahom slušaju iz Čikaga, Stokholma, Šenžena…


Šta se od vas može očekivati u budućnosti?

Poslednji album “City of Grigs” je izašao pre nešto više od godinu dana i prošle godine smo se trudili da što više sviramo i da ga promovišemo. To nastavljamo da radimo i dalje, pokušaćemo da obiđemo i gradove u kojima do sada nismo bili ali smo sada već okrenuti i radu na novom materijalu i nadam se da ćete u ovoj 2019. godini čuti neke nove pesme od benda “Irish Stew“.

(Nikola Krstić)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.