Editor trougao: Zbog čega se toliko ložimo na Igru prestola?

Editor četvorougao isplivao je kao rezultat veoma čestih kontruktivnih rasprava u našoj redakciji, koje su odveć postale tradicija.


PROČITAJTE I:

Daleko smo mi Srbi od boljitka

Škola nas uči da budemo siromašni

Video igre upropašćavaju omladinu


Tako, svakoga dana, između četiti zida, mora slova, informacija i naslova, svako od nas iznosi stavove, i oni su najčešće veoma različiti. Nekada nas kroz prozore ljudi mogu čuti dok Vladimir vrišti kako Kosovo mora ostati naše (iako je sada van Srbije i verovatno vrišti od radosti na jednom od prelepih grčkih ostrva), Nikola priča da su LGBT prava potpuno ugrožena, Dunja mudruje o antivakcinaciji i sve to povezuje sa datim temama, a Luka onda dođe i ubaci “Oskara” kroz avanture najrazličitijih igrica, o kojima je sve moguće i nemoguće knjige uveliko pročitao.

Zbog svega ovoga, a i da bi i vama sa nama bilo zanimljivije, predstavljamo vam svakog četvrtka naše viđenje, o raznoraznim aktuelnim, neprolaznim i pre svega temama od javnog značaja.

Iako se mi ne slažemo uvek, jedno je sigurno – vi ćete se složiti sa jednim od nas.


NIKOLA

Postalo je već svima jasno na ovom svetu da ne postoji nijedan živi milenijalac ili pripadnik generacije X koji ne može da ne zna za ovu seriju, koja, eto, traje već nešto manje od deset godina. Međutim, pitanje je zašto se toliko svi ložimo na nju; pa u suštini, odgovora nekog baš naročitog nemam za široke mase, ali se sećam kako sam ja krenuo da gledam GoT.

Bio sam još srednja škola kada su mi ortak i ortakinja prepričavali kako će meni ta serija da se svidi, kako je izašla prva sezona, kako glumi Boromir iz Gospodara Prstenova, i kako svaki zaluđenik za epskom fantastikom mora to da odgleda. Šta ću, otrčao sam doma i progutao celu prvu sezonu, sećam se, u roku od jednog dana. I to je bilo to. Od tada do danas nije prošla godina od kako nisam ishajpovano pratio svaku sezonu, od epizode do epizode.

No, ono što je Igru probilu u najširi mogući mainstream jeste momenat kada su serije tek krenule u ovu nenormlanu ekspanziju. GoT je bio po svemu sudeći pun smelosti, da već u prvih par epizoda išamara gledalačku publiku tako što će da joj nabaci incest, sadizam i okrutnost, te je time uradio zapravo real deal.

Tako da, ova serija je u suštini samo jedna visokobudžetna sapunica sa sjajnom glumačkom ekipom, božanstvenim specijalnim efektima, koja iza sebe ima ogromnu mašineriju, koja gađa u najniže ljudske porive poput rijalitija.

Jer, da se ne lažemo, ne interesuje nas oće li mrtvaci sve pobiti koliko nas interesuje da li će Džon Snou da dobije dete sa svojom tetkom Deneris.


DUNJA

Lično sam upila i ispratila svaku epizodu svih sezona i za vikend, kao i većina, željno isčekujem početak kraja jednog maestralnog dela pod nazivom “Game of Thrones”.

Kupila me je na samom početku – golotinja, Kalisi i Drago u svom divljaštvu i ljubavnoj priči koja se završila neslavno; incest u kraljevskoj porodici koji vam mora privući pažnju i potpuni “mind blow” koji doživite kada Ned Stark, predstavljen kao heroj prosto – odmah umre. Tu i tamo, provuče se prepametni patuljak, i zmaj.

E sad, da neko ko nikada nije čuo ni pogledao GoT pročita ovo što pišem, najverovatnije bi pomislio da se radi o najobičnijoj latinoameričkoj sapunici – i ne bi bio daleko od istine.

Ono što GoT pruža, pored sjajne scenografije, odličnih efekata i moći “prikucavanja za ekran”, je upravo bežanje u paralelnu (ne)stvarnost, mogućnost da se odaljimo iz sopstvenih života i uronimo u tuđe, odmarajući i ostavljajući na taj način sve muke i probleme koje imamo.

Što je serija bolja, više ćemo vremena u njoj provoditi, poistovećivati se s likovima i događajima, navijati i na kraju, nekim minimalnim delom početi da je živimo.

Zato, sve pohvale Igri prestola, ali ložimo se na nju zbog savršenog uvlačenja u potpuno drugu dimenziju, visokobudžetne sapunice.


LUKA

Iako poslednja sezona već duže vreme diše za vratom, ostajem pri tome da me nije mnogo briga za Igru prestola. Jedan sam od onih pretencioznih go**ara koji su (pro)čitali “Pesmu leda i vatre” u srednjoj i koji su tvrdili kako je nemoguće istu prilagoditi malim ekranima. Malo je reći da sam demantovan i da je serija postala najgledaniji televizijski fenomen u istoriji zabavne industrije.

Naravno da sam sve dosadašnje sezone odgledao i naravno da ću i ovu nadolazeću, ali nisam nikada uspeo da se stavim u kožu onih fanova koji su vrišteći pratili smrti omiljenih likova, jer sam nažalost (ili sreću, nisam ni sam siguran) radnju već znao, te sam samo mogao da komentarišem nešto poput “korektno” ili “dobro odrađeno” u trenucima dok su ostali hasali svoje nokte.

Onog trenutka kada je serija prestigla napisane knjige evoluirao sam k’o pokemon – iz go**ara u ja**ru, pa sam prethodne komentare zamenio sa “ma jeeste”, “daj, molim te”, ali ne poričem da je tada bar bilo zanimljivije gledati.

U svakom slučaju skidam kapu produkciji HBO-a. Koliko god da su uprostili fabulu i dalje su odradili monumentalan posao, a to što su tu i tamo začinili poneku (ili svaku treću) scenu krvlju, si**ma, dupetima i, ovaj, ostalim adutima, iskreno pozdravljam. Ukoliko je to jedini način da se široj publici predstavi kvalitetna priča, neka. Nemam ništa protiv one stare – Hleba i igara.

Što se mene tiče, dajte treću sezonu Panišera.

P.S. Da, da i ja navijam za Starkove i odavno sam znao da je Džoni Snežni Targerijan.

P.P.S. Samo je jedan “The White Wolf” i ime mu je Geralt.

(Redakcija)

WEB PREPORUKE

Komentar:

Leave a Reply

Your email address will not be published.