Editor četvorougao: Zašto brakovi danas propadaju?

Editor četvorougao isplivao je kao rezultat veoma čestih kontruktivnih rasprava u našoj redakciji, koje su odveć postale tradicija.

Tako, svakoga dana, između četiti zida, mora slova, informacija i naslova, svako od nas iznosi stavove, i oni su najčešće veoma različiti. Nekada nas kroz prozore ljudi mogu čuti dok Vladimir vrišti kako Kosovo mora ostati naše, Nikola priča da su LGBT prava potpuno ugrožena, Dunja mudruje o antivakcinaciji i sve to povezuje sa datim temama, a Luka onda dođe i ubaci “Oskara” kroz avanture najrazličitijih igrica, o kojima je sve moguće i nemoguće knjige uveliko pročitao.



Zbog svega ovoga, a i da bi i vama sa nama bilo zanimljivije, predstavljamo vam svakog četvrtka naše viđenje, o raznoraznim aktuelnim, neprolaznim i pre svega temama od javnog značaja.

Iako se mi ne slažemo uvek, jedno je sigurno – vi ćete se složiti sa jednim od nas.

DUNJA


Kako da i ne propadaju?

Vreme kada su se ljudi poštovali i slušali jedni druge, odavno je prošlo, a novo doba donelo je gomilu “korisnih stvari”, koje su zapravo postale prepreka za instituciju zvanu brak.

Fejsbuci, Instagrami, dopisivanje, voajerisanje, tajne, skrivene poruke, samo su jedan delić u koji supružnici ulaze, tražeći izlaz iz situacija koje nisu spremni da reše. Razgovore su zamenili ekrani, a razumevanje je na minimumu.



Postali smo sebični, oholi i hladni, ljudi koji se brzo zasite onoga što imaju, ljudi koji se plaše da pokažu emocije da ne bi bili povređeni, ljudi koji sebe i svoje potrebe stavljaju na prvo mesto, zaboravljajući usput da pored njih postoji neko.



Žene imaju mnogo veću slobodu nego ikada, pa sve više poprimaju “muški obrazac ponašanja”. Tolerancije nema, a lažni uspesi, romantična putovanja i velika ljubav skuplja virtuelnu prašinu po ćoškovima tuđih očiju.

Brak je postao izlizan, istrošen i krajnje nebitan, jer smo sami sebi postali centar sveta.

Naravno, čast izuzecima.


VLADIMIR

U Srbiji nema svadbe bez trudne mlade i “Danas majko ženiš svoga sina”. U svakoj šali ima 50 posto istine, pa i u ovoj. Da li ste u skorije vreme bili na venčanju mladog para koji ne očekuje i dete usput? Teško.

Upravo u tom grmu leži zec. Retki su parovi koji se na ovaj korak odlučuju, a da nisu primorani iz ovog ili nekog drugog razloga, a kada nešto gurate na silu, uvek je osuđeno na propast.



Takođe, brak kao institucija je u ovo moderno vreme postao potpuno nebitan. “To je samo papir”, rekli bi mnogi i nisu daleko od istine i sigurno da on ne sprečava raskantavanje parova kojima ne ide. Isto bi bilo i da se nisu uzeli.

Brak = bilo koja “ozbiljnija” veza. Ništa više.


LUKA

Ne znam kako to propadaju. Propadaju u odnosu na šta i kada? Smatram da je odnos dobrih i loših brakova nepromenjen u odnosu na ranije, čak i da je, diskutabilno, sada možda i bolje. Brak kao institucija svakako nije značajan kao ranije, a ja  nisam merodavan da tvrdim da li je to dobro ili loše. Razvod je nekada bio tabu, rezervisan za prosvećenije, koji ne haju za malograđanštinu, ali je bio redak, jer je i obrazovanijih u proseku bilo manje. Bez razvoda nije bilo ni bega iz lošeg braka, koji ne podrazumeva samo porodično nasilje, već i nedostatak emocija treba smatrati toksičnim.

Sa druge strane, novo doba donelo je i “modu razvodu”, odnosno to da se čini da ima više razvedenih, nego srećno oženjenih/venčanih, što svakako govori o disbalansu. Ipak, i to je logično – kada teg prevagne na jednu stranu, očekivano je da će pre ravnoteže, otići u drugu krajnost.



A sada dolazi i ono izlizano i klasično pravilo kakvo (verovatno) možete naći u jeftinim ljubavnim romanima kakvi se dobijaju uz ženske nedeljnike: Mnogi smatraju da su brakom stavili katanac na svoju vezu, te da je “posao” zaključen i dalji trud nepotreban. Brak je, pretpostavljam, poput kaktusa – ume da bude neprijatan i bodljikav, ali uz pravilnu negu ume da procveta lepše od crvene ruže strasne kres kombinacije.


NIKOLA

Dete sam razvedenih roditelja. U to vreme kada su se oni razišli imao sam osećaj je to zapravo nešto strašno o čemu ne bi trebalo da se razgovara. Doduše, bio sam peti razred. Ali, sa druge strane, kako je vreme prolazilo, shvatio sam da je to možda nešto najbolje što su njih dvoje mogli da urade, a to je da zbog sopstvene nemoći održe zajednicu na okupu i da se kao ljudi raziđu.

Od konstantnih svađa, oko besparice i toksičnih rasprava o budućnosti uglavnom dete trpi. I zato brakovi koji ne mogu da se održe, moraju da se završe, zbog mentalnog zdravlja svakog od njih.



Zbog očuvanja razuma i osećajnosti prema ostatku sveta. Jer ako se brak sklapa samo zbog ličnih hirova, pritiska okruženja ili nekakvog bežanja od realnosti – on je, prosto rečeno, osuđen na propast.

Zato je danas brak samo jedno izlizano, mrtvo i crno slovo na papiru.

(Editor.rs)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.