Dorćol je teško izgovarao “izvini”

Bio je pomalo sve, a u stvari veliko “ništa”. Ponajviše bahat, nadobudan, neprijatne boje glasa; sve u svemu, neko s kim je bilo zaludno provesti i minut vremena.

Jedna ruka mu je ostala sasušena posle nekog izliva besa i nemoći, dok je tom rukom lomio tanjire i čaše. Ostala je neupotrebljiva, da jadno visi uz telo. A voleo je da provocira i izaziva tuče, koje je svako izbegavao, upravo zbog te njegove ruke, jer po nasem kodeksu, ne bi bilo “fer i dolično” tući se “s takvim”.



Neko kratko vreme je bio pevač u tada, popularnoj grupi, dok ga ubrzo nisu šutnuli, upravo zbog tog, njegovog karaktera. Posle je odglumatao neku promasenu, izvikanu predstavu, da bi onda pisao scenario za film o dorćolskim mangupima, naravno viđeno njegovim očima, koje ni m od mangupa nisu videla ili bila, ali je ostao ubeđen da je “glavna faca”. Dolazio je u kafanu, stalno, galamio, provocirao, ali ga niko nikada nije pozvao da sedne za bili čiji sto, što ga je dodatno izluđivalo.

Tako i te večeri. S vrata se zaputio upravo ka meni i urlajući, se prodrao:

“Znaš šta sam ja za tebe!?”

Ja sam ćutao.

“Za tebe sam Rej Čarls, mali, Rej Čarls!”

Ugasio sam opusak, pogledao ga, i mirno rekao:

“Možda, ali znaš koja je razlika između tebe i Reja? Rej je slep, a ti si običan slepac.”

Usledio je aplauz cele kafane, on se samo uz psovku okrenuo i otišao.

Posle sam čuo da to po celom gradu provaljuje kao “super foru koju je smislio na svoj račun”, čak i po radiju, televiziji…



Nisam pridavao važnosti baljezganju njegove promašenosti, do posle nekoliko godina, kad je počeo skroz da truli od alkohola u kome se danonoćno utapao, kad sam, jednog očajno bezvrednog nedeljnog popodneva gledao, reda radi, televiziju i video njega u nekoj emisiji kao gosta.

Nešto je lupetao, jedva sklapajući reči, raspadnut od alkohola, kad ga je voditelj zapitao da ispriča “kako je nastala legendarna fora o Reju i njemu i kako je smislio….”  On se nekako “skupio” u fotelji, okrenuo ka kamerama i rekao: “Ma, nije to moja fora, to je izvalio …. , i, izvini burazeru, ako gledaš, j…ga….”.

Ja sam se nesvesno osmehnuo, upućujuci sav prezir i žaljenje kroz taj nesvesni osmeh.

A žaliti nekog na Dorćolu je bila najgora kazna. Dorćol je teško izgovarao “izvini”, ali i lako, kad bi ceo kraj odlučio da je neko, nešto pogrešno uradio ili rekao.

Bila je zima, pod nogama je škrgutao sneg, a parovi se stiskali u snažan zagrljaj, dok su se ostali grejali pićem po kafanama.

Bilo je to lepše vreme, srećnije, za razliku od onog za koje nismo ni slutili da će doci. Preko noći.


Autor: Pavlos sa Rodosa

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.