Denis Hoper: Buntovnik sa razlogom

Malo je renesansnih ljudi ostalo kakav je bio holivudski glumac Denis Hoper. Okarakterisati ga isključivo kao glumca zaista je istorijska nepravda, jer se uspešno bavio režijom, fotografijom, slikarstvom, vajarstvom. Slavni velikan preminuo je u 74. godini usled komplikacija prouzrokovanih rakom prostate, a najveći trag na sedmu umetnost ostavio je režijom kultnog filma “Goli u sedlu”, u kome je, pored Pitera Fonde, tumačio i jednu od glavnih uloga.

Nezaboravne uloge ostvario je u filmovima “Apokalipsa danas”, “Plavi somot”, “Brzina”, “Prava romansa”, seriji “24”. Glumio je i u filmovima “Buntovnik bez razloga” i “Div” uz Džejmsa Dina s kojim je bio blizak prijatelj.



Njegovu specifičnu ličnost najbolje opisuje ovaj tekst iz, sada već davne, 1982. godine, koji prenosi britanski Gardijan.




“Denis Hoper je u Londonu predstavio svoj “Poslednji film”, film koji je režirao i u kojem igra glavnu ulogu. Za to ostvarenje osvojio je i prestižnu nagradu Venecijanskog festivala 1971. godine iako je popljuvan od strane američkih kritičara. Posle dugotrajne pravne bitke sa studiom “Universal”, Hoper je najzad povratio prava na sopstveni film, te danas može da predstavi ovaj, možda najpoznatije, nikada viđene zabranjeno voće poslednje dve decenije. Premijera uskoro sledi.

Hoperovo pojavljivanje podvlači njegovu reputaciju holivudskog otpadnika i pobunjenika koju ponosno nosi poput pravog “Buntovnika bez razloga”, još od smrti svog bliskog prijatelja, Džejmsa Dina.

Možda sam samo jednom pokušavao da živim prema očekivanjima koje su ljudi imali o Denisu Hoperu i to verovatno zbog nekoliko čašica više“, šaljivo dobacuje Hoper dok uzima gutljaj Periera.

Mladi Amerikanci danas, konformisti narasli nakon vladavine Ajzenhauera protiv kog se borio, gledaju ga kao nešto “pre nove ere”, pre kompjutera.



On je mršav, obrijan čovek u iznšenoj zelenoj košulji, sa uredno podšišanom osedelom glavom koja proviruje ispod šešira koji nosi i napalju i unutra. Par krupnih, tužnih sivih očiju gledaju vas direktno dok priča o karijeri dugoj 30 godina.

Sin poštara i upravnice javnog bazena, rođen u Dodž Sitiju u Kanzasu, 1936. samo 57 godina nakon što je čuveni Vajat Erp ukrotio grad. Ambivalentnost iskvarenih heroja poput Erpa i Bili Kida oduvek je fascinirala mladog Hopera; zato se glavni likovi “Golih u sedlu” i zovu Vajt i Bili, a “Poslednji film” osvrće se na studio koji snima biografiju mladog odmetnika.

Hoper je obožavao Zapad kasnih 40-ih. Započeo je glumu u San Dijegu sa samo 13 godina, a za Warner Brothers je potpisao sa 18. Njegov drugi film, pomenuti “Buntovnik bez razloga” bio je odskočna daska koja ga je vinula među najveće.



Kada je prvi put ugledao Dina na setu, pomislio je “kakav pozer”; čuvene su njegove imitacije Dina dok zamišljeno srče kafu i brandovski mumla sebi u bradu, ali saradnjom na dva filma, toliko su se zbližili da je izrugivanje zamenio divljenjem.

“Učio sam od njega da se stvari ne pokazuju, već rade”, napomenuo je jednom prilikom. Drugi najveći uticaji bili su Marlon Brando i Montgomeri Klift.

Nažalost, vrlo brzo je počeo da evocira nezavisnost i specifičnost svojih heroja dok je radio pod autokratskom palicom Henrija Hataveja na vesternu “Odavde do pakla” iz 1958. Nakon 85. puta ponovljene scene jedne iste rečenice, otišao je besno sa seta i ostao obeležen kao neko s kim je nemoguće sarađivati.



Narednih pet godina posvetio se fotografiji, pop art-u i političkom aktivizmu. Te konekciju su ga, po sopstvenim rečima, navikle da “se vrati u realnost”. Učestvovao je u protestima Martina Lutera Kinga i svesrdno se zalagao za slobodu govora. Njegove skulpture i fotografije su, pored umetničke vrednosti, neprocenjivi svedoci burnih godina ranih 60-ih.

Kasnije se izmirio sa Hatavejom, te se vratio na veliko platno.

Ideja za “Poslednji film” došla je dok je snimao u Meksiku. Radi se o nekolicini lokalnih Latino-amerikanaca koji proces snimanja filma pretvaraju u smrtonosnu religiju, nakon posmatranja nastanka Vesterna u svom zabačenom selu.

Ipak, “Goli u sedlu”, postali su kult klasik. Revolucionarni film koštao je pola miliona dolata, zaradio 80 puta više, ali je zarobio specifični duh ere u kojoj je rođen. Lansirao je karijeru Džeka Nikolsona i bio je “prvi film na velikom platnu u kojem su ljudi pušili marihuanu”.

Uspeh ovog ostvarenja zauvek je iscrtao brazdu na licu Holivuda, ali osvetoljubive posledice čekale su u tasedi, kada je 1971. snimio “Poslednji film”.

“Kritičari su tražili novi film a ja sam im upravo to pružio”, zaključuje Hoper prkosno.

Holivud ga je ponovo odbacio. Želeli su da nauči lekciju poslušnosti, ali nikada nije dopustio da bude dresiran, te je karijeru nastavio po sopstvenom nahođenju.

(Editor.rs)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.