Dejan Ognjanović za Editor: Lavkraft nije pisao da bi zaradio crkavicu, on je stopostotno verovao u to što radi

Retko za koga može da se kaže da sa takvom strašću radi bilo šta kao što to radi Dejan Ognjanović. Njegovo beskompromisno pero već deset godina piše na svom blogu The Cult of Ghoul o svim mogućim filmovima i knjigama horor žanra, ali i šire od toga. Može se takođe reći da je ovaj kritičar, književnik i prevodilac ostao kao poslednji bastion oštre, a u isto vreme i vickaste reči, koja se sve ređe viđa. Pričali smo sa njim o stanju horora u XXI veku, njegovoj novoj knjizi, Lavkraftu, Ktulu mitosu…



Ovih dana, odnosno do 3. marta trajala je pretplata za Vašu novu knjigu “KULT GULA: PRVIH 10 GODINA”, stoga možete li da otkrijete kako je došlo do trenutka da sve to saberete u jedno delo? Kako ste birali od onolikog mnoštva Vaših tekstova na blogu?

– Jednom rečju – teško. Zvuči teško jer se o blogovanju govori sa prezirom. Kada se kaže za nekoga da je bloger, to je neka vrsta uvrede. Mada, dobro, to nije jedino, niti prvo što sam radio. Ne može se reći da sam samo bloger; pre svega sam pisac, prevodilac, esejista, kritičar, ali i neko ko, između ostalog, ima i svoj blog. Tako da, kada pogledam na tekstove koje sam pisao za blog, ima tu dosta zanimljivih stvari, pa ne bih želeo da nekakvom ćudljivom greškom Guglovog ludila bude sve to obrisano, i da ništa od toga ne ostane. I, eto, kada se približio taj trenutak, jubilej od 10 godina – to sam iskoristio kao povod da odaberem ono što mi se činilo najzanimljivijim i najvrednijim za ovu knjišku Nojevu (Gulovu) barku.

A možete li za one najneupućenije da pojasnite šta se između tih korica nalazi?

– Tu može da se nađe prilično širok dijapazon tekstova, odnosno tema. Iako je moj blog najpoznatiji po hororu, nisu u knjizi samo osvrti na horor knjige i filmove. Prilično često pišem i o filmovima koji formalno ne spadaju u horore, mada, istina je da imaju neku mračnu, violentnu, čudnu, ekscentričnu notu, ali nominalno nisu horori. Ima izveštaja i sa festivala, koji su takođe puni sočnih, vickastih, tragikomičnih, apsurdnih dešavanja i situacija, vezanih za organizaciju, za goste, za učesnike…



Prilično je bogata i deonica domaće fanta-horor produkcije, odnosno mojih osvrta na knjige kolega, a nekih i samo nominalno, koji pišu fantastiku i horor – to je, maltene, knjiga u knjizi, ima nekih stotinak stranica. Mislim da je to naročito vredno jer se malo ko kod nas duboko, strastveno, možda čak i sa previše emocije, posvećuje analizi takvih dela. Obično je naša žanrovska produkcija u senci mainstream kritike; o tim delima nećete čitati u uglednim, književnim časopisima, a u internetskim i fanzinskim uglavnom se sve svodi na hvalospeve njihovih prijatelja i rodbine. Tako da smatram da je ovo takođe zanimljivo i vredno, da im neko, koliko-toliko kompetentan i stručan, posveti kritiku, i pozitivnu i negativnu.

Dobro, šta mislite, hoće li stići blog i do dvadesete godine?

– Nezahvalno je zaista bilo šta prognozirati. Upravo danas dobijam upite od nekih čitalaca na blogu kada ću obznaniti izdavačke planove za ovu godinu, a ni to se ne usuđujem da uradim, iako su neke stvari uveliko u planu. Malo oklevam i oko toga, a šta će biti za deset godina, to zaista ne znam.

Kada već pričamo o hororu, kakvo je Vaše mišljenje o njemu u XXI veku? Da budemo precizniji, u 2019. godini. Dosta ljudi misli da nema više dobrih horor filmova…

– Dobrih ima, ali vrlo dobrih sve manje, odličnih prilično retko, a izuzetnih uopšte nema.

Zbog čega je to tako?



– Kao što verovatno znate, na blogu koristim rejting sistem od 1 do 5, s time da 5 podrazumeva remek delo, bezvremeni klasik, genijalnost, nešto što je potpuno zimzeleno. Četvorka je neka odličnost, ne mora da bude genijalno, ali odlično u smrtničkim dometima. A trojka je solidna preporuka za svakodnevno gledanje, da se malo ubije vreme, a i da se uživa. Njih ima, trojki se nađe desetak godišnje, oko četvorke srećni smo ako jedan film godišnje priđe, a petica praktično ni nema. Ali, zašto je to tako, teško je reći. Nemoguće je u ovom intervjuu i ovoj formi dati potpun odgovor na jedno slojevito pitanje. Međutim, mišljenja sam da ima veze sa time na čemu su odrastali reditelji koji su zaista pravili remek-dela. Ne mislim samo na njihovo formalno obrazovanje, već i na životno, u odnosu na današnje reditelje, koji su odrastali pretežno na B-filmovima i stripovima. Opšta je degradacija intelektualno-duhovnog nivoa ne samo reditelja horora, već smo uopšteno kao rasa sve gluplji. Ne mislim time na IQ ili pamet, već na prodornost odnošenja prema svetu.

Dejan_Ognjanović
FOTO: Matija Stojanović

Da li mislite da je to povezano čak i sa publikom?

– Pa i ne baš, horor je danas mnogo pristupačniji, življi u nekim niskobudžetnijim kontekstima, izvan bioskopa. Zapravo, oduvek je on bio najživahniji u takvoj produkciji, kao b-movie ili u drive-inovima ili ponoćnim projekcijama. Mnogo toga danas formalno ne postoji. Drive-inovi više ne postoje tamo gde su oduvek i bili, u Americi, ponoćne projekcije ne postoje, B-movies takođe ne postoje u nekadašnjem obliku (kao drugi film, dodatak iza A-filma), ali zato postoje drugi oblici gde bi horor mogao da cveta i da pruža ono što je nekada radio, a sada to ne čini. Sada ne morate da teglite kamere od 20 i 50 kila, već možete da snimate ceo film iz jedne ruke. Mogu čuda da se prave u tehnološkom smislu, snimanje filma nikad nije bilo lakše i jeftinije, ali sve to ne dovodi do više dobrih filmova. A to nas vraća na ono što sam malopre rekao, da većina autora nema šta da kaže.



Sada malčice, par decenija unazad ćemo da se vratimo, na sam početak, do praoca horora Hauarda Lavkrafta, pa me interesuje Vaše mišljenje o njegovom fenomenu. Kako je moguće da njegov Ktulu mitos izvrši takav uticaj na čitav svet i pop-kulturu, da dođe do toga da Metallica snimi pesmu po tome, da se prave nizovi stripova, video igara zasnovanih na njegovoj mitologiji? Kako komentarišete da čitava industrija počiva na njegovim pričama, da ga svetska publika do zaslepljujuće fanatičnosti obožava?

– Opet ne mogu Vam dati odgovor u tri rečenice, ima tu puno faktora. Od filozofsko-metafizičkih, tj. činjenice da je današnja publika koja konzumira pop-kulturu pretežno nerelegiozna i ateistična, pa da im ta neo-mitologija i praktično anti-religija daje neku vrstu privlačnosti. Drugi aspekt je taj što je sama ta mitologija vizuleno slikovita, sadrži detalje koji su upečatljivi i koji su odmaknuti od uobičajenih gotskih i hororičnih prizora i ikonografije: vampira, vukodlaka i mumija. Dakle, sva ta čudovišta, ta neizgovorljiva imena, te asimetrične i potpuno neljudske i nezemaljske fizionomije takođe imaju draž privlačnosti koja se može redukovati na estetiku – intrigantnu i drugačiju u odnosu na ustaljeno i viđeno. Čak i Lavkraft kao osoba, i njegov svetonazor koji probija kroz njegove priče, kao autsajder, kao jedan potpuni posvećenik – interesantan je kao pojava. Vidite da je to čovek koji nije pisao da bi zaradio koju crkavicu, da bi se prehranio, da bi se proslavio. On je stopostotno verovao u to što radi, i ta snaga vere i posvećenosti jeste nešto što izbija iz svakog njegovog reda, i to je nešto što oživljava i čini njegovu prozu živom.

Kada povežemo Lavkrafta sa filmom, možemo slobodno reći da ne postoji nijedan kvalitetan film koji je u potpunosti zasnovan na njegovim pričama, već su pojedini filmovi imali određeni uticaj. Međutim, postoji teorija da je nemoguće napraviti filmove od njegovih priča…



– Nije stvar u tome da je to nemoguće. Problem je što oni koji bi to mogli, dakle, koji imaju talenta, koji bi mogli da dođu do budžeta koji bi bio potreban za to, nisu zainteresovani, neće, ili možda nisu ni svesni tog čoveka, jer je on u getou petparačke literature. Sa druge strane, oni koji to čine, koji jesu fanovi, ili oni koji iz komercijalnih razloga to pokušavaju da urade, zbog njegovog kultnog imena, obično su to neka drugorazredna rediteljska imena.

Dakle, da je jedan genije, tipa Kjubrik, Linč ili Kronenberg uzeo da radi Lavkrafta, siguran sam da bi uspeli da prenesu njegov duh i da naprave vredno delo. Istina, Karpenterov “Stvor” jeste najbolji lavkraftovski horor; naravno, nije baziran na njegovim pričama, ali jeste na ugođaju i duhu. Zato, hoću da kažem, oni koji mogu – neće, a oni koji hoće – ne umeju.

(Nikola Krstić)

WEB PREPORUKE

Komentar:

  1. Meni se dopao onaj spanski The Valdemar Legacy, mada sam cini mi se bio malcice razocaran krajem, zaboravio sam vec detalje, ali mi je fino pratio lavkraftovsku atmosferu, kako sam je ja doziveo… Mislim da mi je i spanski Dagon bio ok. Ispade da su Spanci najzainteresovaniji za neke Lovecraft-based filmove :)))

Leave a Reply

Your email address will not be published.