Dan kada se Amerika podelila: Kako i zašto je počeo rat Unije i Konfederacije?

Tog 8. februara 1861. godine južne države SAD odvojile su se od Unije i osnovale Konfederaciju država Amerike s Džefersonom Dejvisom (Jefferson Davis) kao svojim prvim i poslednjim predsednikom, što je direktno dovelo do Američkog građanskog rata, ali zašto je do sukoba uopšte i došlo. Štura istorija šture istorije koju učimo na ovim prostorima govori nam da je glavna tema bila različit stav po pitanju robovlasništva, odnosno oslobađanju od istog. Da li je to baš tako?

Teritorijalno proširenje Sjedinjenih Američkih Država počelo je odmah nakon sticanja nezavisnosti od britanske krune (1783). Stanovništvo je naglo poraslo, što prirodnim priraštajem, što useljavanjem nebrojene mase kolonista iz Evrope, ali i drugih krajeva sveta.

Godine 1803. američka vlada kupila je od Francuske, odnosno Napoleona Bonaparte koloniju Luizijanu za „samo“ 60 miliona dolara (današnjih milijardu i 333 miliona). Tako su čitav sliv Misisipija i ogromna prostranstva Srednjeg zapada dospeli u posed SAD-a, a do sredine tridesetih godina XIX veka Amerikanci su ovladali čitavim Srednjim, a kasnije i dalekim Zapadom. U ekonomskom pogledu, rezultati kolonizacije bili su raznovrsni. Ogromna prirodna bogatstva davala su neizmerne količine sirovina za mladu američku industriju. To su istovremeno bila i prostrana tržišta za industrijsku proizvodnju starih i novih američkih privrednih centara. Sve je to dovelo do burnog razvitka i napretka američke privrede u celini. Razvili su se mnogi centri metalne, tekstilne, prehrambene, prerađivačke(kožne) i druge industrije (Bafalo, Čikago, Detroit, Klivlend, Njujork, Ročester, Nju Orleans…). Godine 1860. već je izgrađeno oko 50.000 km železničkih pruga.

Poenta jeste da je Sever bio industrijski razvijen, a taj razvitak došao je upravo kao vrhunac perioda koji je nagovestio kraj tzv. Divljeg zapada. Jug Amerike bio je pretežno poljoprivredan, koji, tradicionalno nije želeo da poklekne pred agrarnom mehanizacijom, već se kao i prethodnih 100 godina oslanjao na afro-američke robove. Sever se odrekao robova, ne zbog rasta društvene svesti, milosti, ljudskih prava, nego su robovi jednostavno postali neisplativi.

Krajem XVIII veka na robovlasničkim plantažama juga proizvodnja duvana donosila je sve manju finansijsku dobit. Činilo se da će ropstvo i tu iščeznuti samo po sebi. Ali, baš tada, u punom zamahu industrijske revolucije u Engleskoj, pojavila se velika potražnja za pamukom. Plantažeri su se ubrzo prilagodili i preorjentisali na ovu granu proizvodnje, za koju je južnjačko podneblje bilo izrazito povoljno. Jug je od toga imao veliku korist, pa je i ropstvo samo po sebi postalo veoma unosno. Obogaćeni i ekonomski ojačani, plantažeri-robovlasnici nastojali su da prošire i učvrste svoj dotad oslabljeni politički uticaj. Političari sa severa su sa negodovanjem gledali na takva nastojanja robovlasnika, jer su robovlasnički odnosi postali nespojivi sa već uspostavljenim slobodnim, kapitalističkim odnosima u severnim državama.

Vrlo brzo su usledili prvo politički sukobi u Senatu, a zatim i pripreme za oružani. Od tog trenutka, više i nema istorijskih nedoumica, pa na sam tok i ishod rata, nećemo trošiti vremena. Jedino je bitno da je i posle okonačanja rata, Jug sistematski kažnjavan i uskraćivan za industrijska nadahnuća skoro do Prvog svetskog rata, koji je čitavoj državi utrostručio budžet (najmanje).

Koliko god istorija i pop kultura želela da prikaže Jenkije kao „dobre momke“ koji su vodili pravedni rat, istina je samo da su se sukobili kapitalizam i isplativa tradicija koja je pretila da poremiti ekonomski balans kontinenta.

Podele i animozitet Severa i Juga pretrajavaju čak i danas, što se ogleda i u američkom skrivenom dvopartijskom sistemu gde se za vreme predsedničkih izbora unapred zna koje su od država tradicionalno naklonjene Demokratama ili Republikancima, odnosno onima koji navodno naginju progresivnom, ili tradicionalnom kapitalizmu. Naravno i ovo treba uzeti sa rezervom, pošto partije nisu direktni naslednici sukobljenih strana i zvanično su starije od Građanskog rata. Uostalom i sam Abraham Linkoln, žestoki protivnik ropstva, koji je pobedio kako na izborima 1860. godine, tako i Konfederaciju, bio je republikanac.

(Editor.rs)

WEB PREPORUKE

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.