Dan kada je keva postala mama

Lični stav je odraz života koji živim, skup iskustava i presek trenutnog mišljenja, volim da ga eksponiram i velikodušno namećem kome god se učini zanimljivim. Možda jesam pomalo egzibicionista, ali ne želim nužno da pružam nefiltrirani uvid u sopstveni život, naročito ne tužnije delove istog. Nisam sklon patetici, ali sam život, bio moj ili sam po sebi, često jeste patetičan, pa razumem da od mračnijih klišea ne može nužno da se pobegne, niti treba. Ako ima zaključka koji stoji iza znaka jednakosti, nijedna jednačina, koliko god bila teška – nije uzalud rešavana.

Pre tri meseca moja porodica je prošla kroz pakao. Plamen potencijalne tragedije osećam i dan, danas, mada se čini da su ova tri meseca trajala čitav život. Moji majka i otac preživeli su jedan od onih saobraćajnih udesa kojih su prepune dnevne vesti, stranice crne hronike, a koje sam ranije, bez imalo empatije, izbegavao. Sada ih još ubeđenije prenebregavam, ali barem razumem zašto.

Svi smo mi depresivni Džim Keri

Ćale je prošao sa relativno manjim povredama, dok se mama u komi, klatila na ivici života i smrti gotovo pune tri nedelje. Bez ulaženja u detalje same nesreće, slobodno mogu zaključiti da su “životni prioriteti” u toj situaciji potpuno nevažni i isprazni, a jedini prioritet jeste sam život. Zvuči kao neki poster sa macama i štenićima, koje na Fejsbuku šeruje strina ili tetka, ali to ga ne čini manje istinitim.

U trenutku kada život visi o koncu, apsolutno sve drugo postaje nebitno, pa bio to posao, faks, prijateljstva, obaveze, računi, perspektiva, ambicije, politika… NEVAŽNO.  Srećom, te sam ipak imao nekoga ko je bio imun na moj beskrajni izvor cinizma i sumornih prisilnih misli. Bitno je samo vratiti se na staro, na podrazumevano, na ono što smo uvek do tad uzimali zdravo za gotovo. Tek kada normalnost postane primarni cilj, može se donekle shvatiti šta je zaista bitno. Ali i to osećanje zavarava, jer je život upravo istkan iz beskonačnog niza banalnosti, te mi je, uz dugi i duboki uzdah, drago što se sada i pored ožiljaka vraćamo u tobogan svakodnevnice.

Pogrešno se tumači ona – budi srećan onim što imaš. To nikada nije značilo da treba prestati težiti nečemu višem i boljem. Ići napred, ali se s vremena na vreme osvrnuti i osmehnuti, to je idealna merka. To što se podrazumeva nije ono što se ne ceni dovoljno, naprotiv, to je neprocenjivi temelj, izvor kojim plove kako pomenute banalnosti, tako i dalji tok i pritoke na koje tek treba naići.

Živopisno mogu da se vratim u trenutak špartanja kragujevačkim urgentnim centrom; tih 24 koraka od ulaza na intenzivnu negu do zamućenog prozora naspram nje. Uvek sam mrzeo boje koje se koriste u bolnicama, domovima zdravlja i raznoraznim klinikama. Te otrovne i memljive zelene nijanse pločica (pazi da ne staneš na crtu, preskači svaku treću) danas, u glavi, su ipak prijatne. Lepa sećanja vremenom postaju ružna zato što su prošla, a ružna se pretvaraju u lepa, baš zato što su prošla.

“Kakav si ti to novinar kad ne pišeš o rijalitiju?!”

Nisam religiozan, niti sam ateista. Ako već moram da biram, bio bih agnostik ili umetnički nastrojeni deista, mada sve su to samo fraze. Hodajući iznova i iznova tih 24 koraka, mislima su prošli svi kojima je moguće moliti se: od Zevsa, Isusa, Boga, Lucifera, pa do te neke famozne “više sile” itd. Nebo je ćutalo, niko nije odgovorao, ali sam svejedno zahvalan, doduše, pre svega, istim onim lekarima koje sam naglas psovao jer nisu želeli da daju nikakve prognoze. Keva tada nije bila keva, jer ja u tom trenutku nisam konjina od skoro 30 godina, već opet klinac koji hoće da mama ostane živa. I jeste.

Srećom, opet je postala keva, a sada ponovo zajedno prolazimo sve kafkijanske, administrativne prepreke koje nam ova us**na država baca pod noge, ne bi li ponovo ustali. Nekako smo svežiji, jer iako ona (još uvek) ne može da radi, osećamo se življe nego pre. Neposredna blizina užasa nas je prenula iz letargije na koju smo se svi nužno privikli, a sve što je pomenuto kao NEVAŽNO se ponovo vraća na velika vrata. Ovaj put smo za rvanje sa (ne)važnim spremniji.

Idemo dalje. Sutra je novi dan.

(Luka Radovanović)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.