Daleko smo mi Srbi od boljitka

Po ko zna koji put čujem glasove iz raznoraznih usta, reči koje se brzo i oštro prelamaju i postaju svakodnevna molitva, vapaj ili urlik, pitajući, moleći, vrišteći – kada će nam biti bolje?


PROČITAJTE I:

Škola nas uči da budemo siromašni



Video igre upropašćavaju omladinu

U 21. veku mi smo ipak samo robovi


Ne prođe dan da ne naletim, verovatno kao i vi, na ovu stamenu kontrukciju, koja dolazi od onih najimućnijih, do onih kojima je pomoć zaista najpotrebnija. I nećemo se lagati da je sve bajno i sjajno. Daleko smo od toga, ali daleko smo i od same ideje o tome kakvo bi zaista trebalo da bude i šta je za nas to “bolje”, koje uporno ponavljamo, rastežući ga svakim pomakom kazaljke – od danas do sutra.

Ako sam nešto naučila za sve ove godine, to je da se obris ičega svetlijeg i boljeg ponavlja jedino u besomučnim reprizama “Boljeg života”. Pa, udri.



Mada, ako ću već pisati iskreno, kao što to uvek činim, moram primetiti jednu vrlo bitnu stvar. Možda pomalo uvredljivu, ali tačnu činjenicu sa kojom se svi boljesutraši ne suočavaju u svojim mislima. Ne zaslužuju svi to “bolje” koje tako verno isčekuju.

Ljudi su nekako počeli da podrazumevaju da su vredni nečega čega zapravo nisu, da su oni ti kojima je potrebno dati/pružiti/ostvariti sve što zamisle, zaboravljajući da krenu od sebe, svojih postupaka, misli i dela.

Ne može se završiti fakultet i očekivati plata od preko 600 evra, stan i automobil.

Zašto? Na stranu to gde mi živimo, dok si ti završavao svoje studije, neko je uveliko radio tvoj posao, daleko je bolji u struci kroz koju ti, poput deteta koje uči da hoda, oprezno praviš prve korake. Taj je postao neko, svojim radom i iskustvom i da li onda ti zaslužuješ da staneš rame uz rame sa njim? Odgovor se nameće sam po sebi, stoga sva očekivanja po ovom pitanju mogu odmah da padnu u vodu, ukoliko sreća ne učini svoje.

Masa ljudi takođe iščekuje boljitak reflektovan kroz poteze drugih. Baš sam danas razmišljala o tome, dok sam u prepunoj sedamnaestici dolazila na posao. Uđe neki čovek na prva vrata i poče da urla:



“Alo bre, šta ste se nabili ovde, gledaj koliko mesta ima po autobusu!”

“Šta se bre dereš matori, ako ti smeta, prođi dalje, nemoj da nas gušiš”, odbrusila mu je žena u kasnim tridesetim, odbijajući da se skloni.

“Sad kad te raspalim po ustima, pi*** ti materina, umukni”, besno je penio muškarac, dok se u raspravu umešala jedna starija gospođa, preteći da će ženu udariti štapom, ako ne umukne.

Da ne dužim sad sa ovom nimalo prijatnom scenom, koja se završila sa dosta psovki, pretnji i naposletku razilaženjem – ostadoh da sedim i upitah se – kakvo bolje zaslužuju ovi ljudi, kad osnovne nivoe kulture u sebi nemaju? Odakle ikome pravo da ikoga vređa, preti, bije? Odakle pravo na to divljačko ponašanje, koje su igrom slučaja videle i upile dve devojčice, ne starije od deset godina?

Kako su varvarizam, vulgarnost i postavljanje užasnog primera mlađima, a i starijima, ma na kraju krajeva svima, počeli da bivaju toliko rasprostranjeni i opravdani u našim glavama?



Ma, ljudi su nezadovoljni, imaju kratke fitilje, živi se loše“, reći će neko. I to bi trebalo da bude objašnjenje, izgovor? Čista glupost. Tom logikom, svaki put kada mi se nešto loše desi, ja bi trebalo da odem u autobus ili na pijacu i oteram bilo koga u tri lepe, a potom dođem i kukam kako bih bolje sutra?

Šta je sa onim ljudima koji su sedeli dok je pohlepni manijak pipao devojčicu u vozilu? Jesu li oni učinili da njoj bude bolje sutra, odbranivši je, ili su nemo gledali, puštajući da sveopšte ludilo i izvitoperenost jednog mračnog uma pliva ispred njihovoh očiju? Biće da je rešenje opcija b), pa tako kad god neko od tih “nemih” pomisli na onu snažnu rečeničnu konstrukciju sa početka teksta, samo ću mu reći – ćuti.



Daleko smo mi Srbi od boljitka. Tražimo nešto što sami nismo spremni da pružimo – osnovne nivoe na svim poljima.

A, da krenemo za početak od opšte kulture i realnog sagledavanja stvari?

(Dunja Čavić)

WEB PREPORUKE

Komentari:

  1. Ja slusam i gledam, ocigledno neke druge vesti na stranom jeziku koje mi kazu da je svakim danom sve bolje….na primer ja – “sve bolje” psujem kad se probudim u pet i krenem u posao za sutnis, sve bolje podnosim opstinske idiotluke i besomucne redove, sve bolje podnosim sto platim kaznu zbog jsteklog roka prve pomoci koja jedino sluzi kao “poslednja pomoc” jer korisnije u tu svrhu imati par starih, isecenih na trake majci i bar! na netu obuciti se , opet, BAR kako zaustaviti krvarenje i slicno, dok pored “istih, revnosnih” protutnji kroz crveno “nesto” izmedju automobila i NLO, sve bolje mi je sto sam sve umorniji id trazenja “akcija” da bi ustedeo koji dinar (a-ha) – tako, umoran beze zaspim, sve mi je bolje sto znam da necu docekati lenziju sa idiotskim oroduzavanjem staza, sve mi je bolje jer kad god otvorim postansko sanduce dinesem kuci gomilu racuna….ima toga toliko, ali i sada mi je toliko dobro da legnem, jer sve bolje uspevam da budem ravnodusan….

Leave a Reply

Your email address will not be published.