Da li jeste ono što nije, i šta onda zapravo jeste?

Njih dvojica su večito bili u kontri.  Sedeli se uvek za istim stolom i neprekidno se svađali.

Ako bi Prvi rekao: “Napolju pada kiša”, Drugi bi odgovorio: “Ma pada k…”

Ako bi Drugi rekao: “Bas lep, sunčan dan”, Prvi bi dodao: “Jes’, sunčan do moga.” I tako do fajronta, kao i te večeri. Niko nije znao kako i oko čega je počelo, ali svi smo čuli “sredinu” kad su već postali toliko bučni da su nadjačali žamor Kafane.



Prvi: “Jeste!”
Drugi: “Ma nije bre!”
Prvi: “Kad ti kažem, jeste!”
Drugi: “Nije!”
Prvi: “A j…te, jeste!!!”
Drugi: “Ja ti kažem, nije!”
Prvi: “A ja ti kažem – jeste!”

I pre no što je Drugi zaustio da odgovori, Prvi , posle ko zna kog “jeste”munjevito reče: “Nije bre!”

Drugi je zastao za tren, i rekao: “Jesi gluv, sve vreme ti govorim da jeste!”

Prvi se samo nasmejao.



Okolni stolovi su ga zasuli turama pića, dok je Drugi pokušavao da shvati zašto.

Dorćolom je u jesen duvala opaka košava koja je lepila oči i poljupce. Sa sobom je ulicama nosila miris memle i dorćolskih suterena i podruma, rečnog mulja i kloparanje raspuklih prozora i kapija.

U tim danima, svi smo znali: vetar ne možes promeniti, ali uvek mozes usmeriti jedra. U svakom slučaju, bilo je to lepše vreme, srećnije, za razliku od onog za koje nismo ni slutili da će doći. Preko noći.

(Pavlos sa Rodosa)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.