Da li je rep muzika pod lupom političke korektnosti?

Novo doba je nastupilo sa XXI vekom. Ono je doletelo na krilima borbe za ljudska prava i slobode, ispravljajući milenijumsku nepravdu prema mnogim ugroženim grupama i manjinama. U svemu tome, nisu baš jasno iscrtane granice slobode govora i govora mržnje, te se danas mnogi pozivaju i zlouptrebljavaju to pravo. Između ostalog, politička korektnost je zašla i u svet umetnosti. Neki to vide kao cepidlačenje, dok drugi to vide kao progresivnu solidarnost. Međutim, u konkretnom slučaju, rep muzika se nekako još nije pronašla u potpunosti pod oštricom političke korektnosti, a budući da ona gaji posebnu vrstu rečnika i argo jezika, pitanje je vremena kada će doći na red.

Boško Ćirković Škabo, član grupe Beogradski sindikat, smatra da „mejnstrim rep danas kao ljudsko propagira pravo na kupovinu svega i svakoga, pravo na konzumiranje narkotika i pravo na seksualne devijacije“.

„Ja se ne bavim mejnstrim repom, zato možda nekoga vređaju moje reči. Nisam pametan“, dodao je.

Sa druge strane, Goran Nikolić, reditelj i autor filma „Život po Moskriju“, ističe da je „rep muzički pravac koji je svuda, sem, na primer, u Rusiji, prećutno prihvaćen kao jedan ventil politički i društveno nekorektne misli“.

„Njegove ideje dolaze sa ulice, gde se ne mari za moral. Zato i slušalac, ako se dovoljno uživi u ulogu ’pucača’ u koju ga ubacuje kvalitetna, tvrda rep pesma ‘koja ne uzima taoce’, doživljava preko potrebnu katarzu i oslobađanje na dnevnom nivou napakovanih slojeva frustracija kroz 1001 situaciju gde je nešto morao da prećuti nekom, ko je, na društvenoj lestvici, iznad njega, da ne bi izgubio posao-status-platu-nešto četvrto, i tokom slušanja neke pesme od, recimo, Scarfacea ili Waka Flockae, doživljava katarzu i zamišlja kako svom šefu puca u glavu, kao što i izvođač doživljava katarzu kroz proživljavanje uloge gangstera dok repuje, naročito ako nije pravi gangster, što u repu i nije preterano bitno. Bitno je da rimama ubediš slušaoca da si jednako tvrd kao neki gangster.“, rekao je Goran za Editor.

Međutim, Ivan Ristić, glavni i odgovorni urednik My People Magazina, kaže da „cela ova situacija ima problem“.

„Sa jedne strane se promoviše sloboda govora a sa druge strane granica između slobode govora i širenja mržnje je nejasno definisana. Čak smatram da kako kome odgovara, tako se to i menja. Rep je oduvek bio glas naroda, omladine, nekih grupa ljudi, onoga što se zaista dešava i ogledalo kako se ljudi zaista osećaju. Nikad se nije libio da kaže svoj stav i ono što ga tišti. I svako može d tako da iskaže svoje mišljenje i da naiđe na istomišljenike ili neistomišljenike. Ako bi se reperi libili da kažu ono što osećaju, onda bi izgubili oštricu. Naravno da uvek postoji autocenzura samih autora, ali to je više u fazonu da li neki stav može da bude pogrešno protumačen, a ne autocenzura po pitanju onoga što žele da kažu i teme koju žele da obrade.“, izričit je Ivan.

Na pitanje kako je rep danas pozicioniran usled pooštravanja političke korektnosti, Bege Fank odgovara: „Današnji rep je, u odnosu na celu tu priču o političkoj korektnosti, pozicioniran prilično šizofreno. Kad to kažem mislim, pre svega, na značajan broj situacija koje pripadaju jednoj od dve dijametralno suprotne vrste. Prve su situacije u kojima se repu prigovara zbog istih stvari kao i pre 30 i više godina – neko bi pomislio da su te stvari razrešene ili da su ljudi već oguglali, ali nije tako – dok se u drugoj grupi situacija dešava da u repu, iz raznoraznih razloga, i dalje (?) “prolaze” stvari koje establišmentu naizgled ne odgovaraju, pa čak i surovije stvari od onih koje su u javnu sferu plasirale ranije rep generacije. Sveukupno uzev, verujem da postojanje te dve potpuno različite vrste situacija pokazuje koliko je cela priča o političkoj korektnosti manje-više kozmetika sistema, u najvećoj meri potpuno arbitrarna, jer je redovno suspendovana tamo gde koči obrt novca a, kao što je već poznato, rep je odavno najprofitabilniji deo muzičke industrije tako da je samim tim sistemski zaštićen, naročito u vremenima ekonomskih kriza kada potrošače treba podstaći da više troše“.

Ipak, Nikola Ćosić Bvana kaže da „rep nije pravi rep ako te ograničavaju šta smeš da kažeš“.

„Rep i dalje predstavlja slobodu govora običnog čoveka te ne mari za političku korektnost. Sve je dozvoljeno. Čak i govor mržnje“, ističe on za Editor.

No, Saša Dragojlo, novinar, objašnjava da „ako prihvatimo tezu o svojevrsnom “teroru” političke korektnosti tvrdeći da je u današnjem svetu sve teže iznositi politički nekorektne izjave – šta god te izjave bile – to bi značilo da je uticaj i društvena prihvatljivost hip hopa u padu“.

„Međutim, na delu je upravo suprotan fenomen s obzirom da je hip hop globalno ubedljivo najpopularnija muzika i da “korektnost” ni danas nije nešto čime se hip hop kultura dominantno diči. Seksualna objektifikacija žena je na vrhuncu, arsenal oružja je i dalje na zavidnom nivou, a nivo psihoaktivnih supstanci je čak i porastao u pesmama/spotovima najrelevantnijih izvođača. Čini se da se rep/trep odlično snašao u ovoj fazi razvoja kapitalističke proizvodnje i hiperkonzumerizma, a da etiketa “političke nekorektnost” samo daje na šmeku i tobožnjoj subverzivnosti“, dodaje Saša.

Bege Fank, pak, veruje da je „rep od političke korektnosti zaštićen srazmerno količini para koju uspeva da izvuče od potrošača“.

„Na drugoj strani, mislim da i u ostalim sferama društvenog života uticaj cele te priče o političkoj korektnosti jenjava polako ali sigurno i pretpostavljam da je to zato što je cela ta priča odigrala svoju istorijsku ulogu – uspešno ili neuspešno, nebitno je – tako da je i ovo što sad razgovaramo o njoj i poklanjamo joj pažnju, zapravo nepotrebno, praktično neka vrsta reanimacije. Treba samo da živimo i da pustimo političku korektnost da umre, bondovski rečeno“, kaže on.

Na pitanje kakva je budućnost repa u XXI veku, Goran odgovara da je vrlo svetla.

„S jedne strane, rep nikad nije bio toliko ogoljen kao danas i sveden na ‘suvi reprezent’ kroz pare-kola-kučke, sveto trojstvo, a s druge strane, postao je najkomercijaniji žanr i ne vidi se kraj tome u skorije vreme. Samim tim, donosi ogroman novac mnogima, među kojima su i razni bogati beli ljudi koji su uspeli da ga upakuju u kategoriju ‘zabave’ i tako se tretira sve dok neki klinac ne odluči da zapuca na svoje vršnjke i profesore u nekoj školi i posle se pozove na nekog repera kao inspiraciju. Tek tu nastaju pravi problemi, i tek tad se priča o lošim uticajima, lošem izražavanju i slično… Naročito ako su bela deca žrtve. Ali, opet, poučeni EminEmovim primerom, kad su ga vucarali po sudovima posle Kolumbajna, pre ere mikstejpova i ekspanzije izvođača preko interneta, znamo da mu je ta sudska španska serija samo pojačala karijeru, kao što to i biva sa profesijama gde si popularniji što si ozloglašeniji“, jasan je Goran.

Saša ističe da će „rep, u kojoj god formi bio, dominirati u godinama pred nama“.

„Prvo, zato što je najprilagodljiviji žanr ikada i jer može da se snima na praktično bilo koju muzičku podlogu. Njegova trenutna trep inkarnacija popularna je zato što je odgovorila zahtevima vremena u kom živimo – forma je kratka i jasna kao reklama, dok je muzika prihvatila elektronsko-sintetički gas koji već decenijama dominira industrijom. Dokle će ovaj trend trajati – ko zna, ali rep će se menjati da bi opstao i u to ne treba imati nikakve sumnje“, dodao je.

Goran, pak, misli da je „u sukobu sa repom politička korektnost kao voda koju sipaš na gremlina“.

„Što vremena više budu politički korektnija, to će rep morati da bude tvrđi, kao što je vreme i pokazalo do sad“, zaključuje on.

(Nikola Krstić)

WEB PREPORUKE

Komentar:

Leave a Reply

Your email address will not be published.