Čovek koji je izmislio lobotomiju

Mnogima reč ‘lobotomija’ u misli doziva sliku operacije koja se izvodi primitivnim instrumentima i pacijenta pretvara u slinavu biljku. Možda ste čuli priče o ludom doktoru koji putuje Amerikom i nudi proceduru sa svog „Lobotomobila“ sa četiri točka. Ta priča je, naravno, mešavina istine i fikcije – priča koja odgovara ekscentričnom kreatoru procedure, Walteru Jacksonu Freemanu II, piše Medical Bag.



Usprkos mračnom nasleđu, Freeman dolazi iz porodice koja je bila poštovana zbog svog rada u isceliteljskoj profesiji. Njegov otac bio je poznat otorinolaringolog, a njegov deda s majčine strane bio je hirurg Američkog građanskog rata koji je lečio šest američkih predsednika, uključujući i tada budućeg predsednika Frenklina Ruzvelta u ranim godinama njegove paralize prouzrokovane poliomijelitisom (dečja paraliza).

Freemanova akademska karijera bila je takođe obećavajuća. Prvostepenu diplomu dobio je na Yaleu 1916. godine i prijavio se na Univerzitetu u Pennsylvaniji na studiji medicine, odnosno diplomirao i stažirao pre nego što je otputovao u Evropu na studiju neurologije. Po povratku dobio je poziciju upravnika laboratorija u Bolnici sv. Elizabete, prominentnoj psihijatrijskoj ustanovi u Washingtonu.

Ljubav kao oblik zavisnosti

Freeman je bio pod velikim uticajem problematičnih stanja kojima je svedočio u Bolnici sv. Elizabete. Pre pojave leka Thorazine i drugih učinkovitih psihijatrijskih lekova sredinom 1950-ih, mentale bolnice redovno su bile pretrpane, i mnogi pacijenti bili su zadržani tamo decenijama.



U Freemanovoj rodnoj Filadelfiji, primera radi, državna bolnica smestila je oko 75 posto više pacijenata od svog odobrenog kapaciteta. Godine 1948. pisac Albert Deutsch opisao je posetu bolnici koji ga je podsetio na „slike nacističkih koncentracionih kampova“, opisujući sobe kao „vrveće golim ljudima u krdu kao stoka kojima se pridavalo i manje brige nego stoki“.

Dok je bio u Bolnici sv. Elizabete, Freeman je odbacio vladajući psihoanalitični pristup – u kojem su mentalne bolesti viđene kao proizvod nesvesnog – kao posebno beskorisnog u institucionalnim uslovima.

Verovao je da mentalni poremećaji imaju dobro definisan fizički uzrok, i sve je više bio sklon ideji psihohirurgije (operacije mozga kao oblik psihološkog tretmana).

Bože, uzmi ove antivakcinaše, vrati nam masone i bosanske piramide

Njegovo istraživanje na tom polju dovelo ga je do rada portugalskog neurologa Egasa Moniza, koji je 1935. godine postigao određeni uspeh u olakšavanju mentalnih oboljenja s leukotomijom, postupkom u kojemu su prekinute veze između neurona izvlačenjem tkiva iz prefrontalnog korteksa.

Freeman je bio toliko impresioniran postupkom da je 1944. godine nominovao Moniza za Nobelovu nagradu, koju je portugalski neurohirurg i dobio, pet godina kasnije.



Zbog toga što je Freemanova pozadina bila više ona neurologa nego hirurga, zatražio je pomoć neurohirurga Jamesa Wattsa kako bi modifikovao Monizovu tehniku, koju je preimenovao u „lobotomija“.

Freeman i Watts obavili su svoju prvu lobotomiju 1936. godine. Rezultati su bili ohrabrujući: iako joj je prethodno dijagnosticirana „agitirana depresija“ i bila je sklona histeričnom smehu i plaču, iz operacije se probudila s „mirnim izrazom“, kako su rekli njeni doktori, i uskoro se nije mogla više da se seti što ju je toliko uznemiravalo.

Najluđi rokenrol mitovi: Elvis je živ, Ozborn odgrizao glavu slepom mišu, a jedan pevač je imao kravlji jezik

Hammattin muž, koji je kasnije pisao Freemanu kako bi mu zahvalio, zvao je postoperacijske godine njegove žene „najsretnijim godinama njenog života“.

Freeman i Watts su do 1942. godine izveli operaciju na više od dvesto pacijenata (od kojih je 63 posto prijavilo poboljšanje stanja) i praksu su preuzeli i drugi hirurzi.

Freeman je po navodima smatrao da je lobotomija „samo malo opasnija procedura od operacije uklanjanja zaraženog zuba“.

Ipak, i dalje se nadao razvoju postupka koji bi bio dostupniji hiljadama pacijenata koji čame u mentalnim bolnicama – postupku koji bi bio brži, učinkovitiji i tražio manje resursa i specijaliziranih alata.

Nakon što je čuo za italijanskog doktora koji je mozgu pristupao kroz očnu duplju, Freeman je razvio transorbitalnu lobotomiju.



Ova „unapređena“ tehnika izvodila se instrumentom koji je uredno rezao između jabučice oka i koštane orbite u kojoj se smestila u lobanji. Šiljak je probijao kroz kost i migoljio s ciljem presecanja živčanih tkiva koji povezuju frontalni deo i talamus.

Kako pušenje marihuane utiče na vozačke sposobnosti

Proces bi se ponovio i kroz drugo oko. Ponekad nazivana lobotomijom s „alatom za razbijanje leda“ (eng. ice pick lobotomy), rani hirurzi koristili su stvarni alat za razbijanje leda iz Freemanove kuhinje.

Dok je lobotomija zahtevala više od sata hirurgovog vremena, ovaj novi postupak mogao se dovršiti u 10 minuta. Nije bilo potrebno bušenje lubanje, kao ni zatvaranje postoperacijskih rana. Freeman se nadao da će psihijatri s institucija, koji nisu prošli hirurški trening, jednog dana moći obavljati postupak.

Kao i prefrontalna lobotomija, rane operacije činile su se upešnima.

Operacija je prvi put izvedena 1946. godine nad Sallie Ellen Ionesco.

Angelene Forester, njena ćerka, pamti svoju majku kao „apsolutno nasilno suicidalnu“ pre operacije. Nakon Freemanovog zakucavanja i sondiranja, „Istog trena je prestalo. Bio je samo mir.“



Pod sloganom „Lobotomija se vraća kući“, Freeman je počeo da obilazi zemlju promovišući svoje zapanjujuće nove ideje. U njegovom pohodu pomagala mu je drska osobina kojom se predstavljao većim od života.

Watts se kasnije prisetio za Washington Post da je tokom predavanja Freeman bio „gotovo kao netalentovani glumac“, toliko zabavan da su „ljudi dovodili svoje bolje polovine u kliniku da poslušaju njegova predavanja“.

Freemanovo fanatično zagoravanje lobotomije, međutim, s vremenom je postalo previše za Wattsa, što je dovelo do razdvajanja puteva 1950. godine.

Bilo koji postupak koji uključuje rezanje moždanog tkiva je velika operacija i trebalo bi da ostane u rukama neurološkog hirurga“, napisao je kasnije Watts.

Neka rade to u svoja četiri zida

Objasnio je za The Post: „Jednostavno nisam mislio da bi neko mogao provesti s nama nedelju dana pa da ode kući i da radi lobotomije.“

Sve što je Freeman činio bilo je usmereno prema ekonomiji, brzini i publicitetu.

Godine 1952. obavio je 228 lobotomija u dvonedeljnom periodu za državne bolnice Zapadne Virginije; naplaćivao je tek 25 dolara po operaciji, a radio je bez hirurške maske i rukavica.

Tokom maratonskih operacija, često je razgovarao s novinarima koje je pozivao kako bi promovisao svoj pohod, povremeno se hvaleći „dvorukom“ tehnikom, zabijajući šiljke u obe očne duplje istovremeno.



Jedan pacijent u bolnici u Iowi 1951. godine je umro tokom postupka kada je Freeman dozvolio biti ometen slikanjem za novine.

Freeman je zagovarao transorbitalnu lobotomiju za širok spektar pacijenata, uključujući i decu od sedam godina. Ali s redukcijom neželjenih simptoma može doći i tragična smrt svih emocija.

Šokantan broj onih koji su prošli postupak ostavljeni su u potpunosti oslabljeni i u nemogućnosti da vode brigu o sebi.

Ovo je bilo istinito i za prefrontalnu lobotomiju: najupečatljivije oslabljene pacijentkinje su Rosemary Kennedy, sestra bivšeg predsednika, kao i Rose Williams, sestra dramskog autora Tennesseeja Williamsa.

Od otprilike 3.500 lobotomija koje je Freeman sam obavio, 490 ih je završilo smrću.

Nakon što je jedan pacijent 1967. godine podlegao cerebralnom krvarenju tokom operacije, Freeman je odlučio da prestane da izvodi lobotomije. Ali nije odustao od svog zagovaranja, stoga je putovao u kamperu (kojeg su kasniji pisci prozvali „Lobotomobil“) i posećivao bivše pacijente i beležio svoj uspeh.

Do tad, medicinska zajednica imala je malo koristi od Freemanovog trijumfalizma.

Zašto neki ljudi obožavaju psihopate?

Sredinom 1950-ih pojavila se nova generacija učinkovitijih psihijatrijskih lekova i sam spomen psihohirurgije bio je obeležen sve većom stigmom.

Do 1950. godine lobotomija je zabranjena u Sovjetskom Savezu, a uskoro su pratili i Nemačka i Japan. U Sjedinjenim Državama postupak više ne postoji u istom obliku, čak i ako nije tehnički nezakonit.



Međutim, neki su primetili da je Freemanov rad otvorio put za oblike neurohirurgije koji su i dalje u upotrebi u slučajevima ozbiljnih psihijatrijskih bolesti, kao i postupci poput stimulacije dubokog mozga, što se koristi u lečenju neuroloških stanja poput Parkinsonove bolesti.

Walter Freeman umro je od raka 1972. u 76. godini života. Uprkos mračnim asocijacijama koje okružuju operaciju u kojoj je bio pionir, on je sebe smatrao humanitarnim pionirom do samoga kraja.

(Editor.rs)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.