Černobil i Fukušima – crne tačke katastrofe ili svetli znaci kontrole?

Nakon što je pre osam godina cunami pogodio nuklearnu elektranu Fukušima Daihi u Japanu te izazvao taljenje jezgri triju reaktora, mnogi su pomislili da će to izazvati javno zdravstvenu katastrofu.

“Do danas je gotovo milion ljudi umrlo od uzroka vezanih za katastrofu u Černobilu”, napisala je Helen Caldicott, australijska lekarka za The New York Times.



Fukušima bi mogla “daleko da nadmaši Černobil u smislu učinka po javno zdravlje”.

Mnogi zagovornici nuklearne energije počeli su da veruju da su incidenti dokaz da dominantni tipovi nuklearnih reaktora, hlađenih vodom, imaju fatalne greške te su pozvali na razvoj drugačijih reaktora kako bi tehnologija postala trajno sigurnom, za portal američkog magazina Forbes piše Michael Shellenberger.

Međutim, osam godina nakon Fukušime, napredna nauka pokazuje da je Helen Caldicott pogrešila u proceni broja stradalih u nuklearnim nesrećama za milion. Radijacija iz Černobila ubila je najviše 200 ljudi, dok zbog radijacije u Fukušimi i američkom ostrvu Three Mile nije stradao niko.

Drugim rečima, glavna lekcija koju možemo izvući iz najtežih nuklearnih nesreća glasi da je nuklearna energija oduvek bila trajno sigurna. Istina o sigurnosti nuklearne energije toliko je šokantna da vredi pobliže istražiti najteže nesreće, počevši od najgore – Černobila.

Černobil (4)
FOTO: Pixabay

Černobil


Ova nuklearna elektrana nalazi se u Ukrajini koja je u vreme nesreće 1986. godine bila sovjetska republika. Operateri su izgubili kontrolu nad neodobrenim eksperimentom koji je završio požarom u reaktoru. Nije bilo kupole za zadržavanje radijacije pa je vatra izbacila radioaktivne čestice koje su se potom proširile svetom. Mnoge je to navelo na zaključak da Černobil nije samo najteža nuklearna nesreća u istoriji nego i najgora moguća nuklearna nesreća.



U gašenju černobilskog požara poginulo je 28 vatrogasaca. Iako je smrt svakog vatrogasca tragična, broj stradalih bi trebalo sagledati iz drugačije perspektive. Tokom 2018. godine u SAD je poginulo 86 vatrogasaca, dok su 343 vatrogasca poginula u terorističkim napadima tokom 11. septembra 2001. godine.

Nakon nesreće u Černobilu umrlo je još 19 osoba koje su se prve našle na poprištu. Prema Ujedinjenim narodima, uzroci smrti su razni, od tuberkuloze, ciroze jetre, srčanih udara i trauma. UN zaključuje kako ”nije jasno u kojoj meri je radijacija prouzrokovala smrt tih ljudi”.



Kakva je situacija s rakom? Do 2065. godine pojaviće se oko 16.000 slučajeva raka štitne žlezde, do danas je dijagnostifikovano 6000 slučajeva. Budući da je stopa smrtnosti od raka štitne žlezde oko jedan posto, jer se radi o raku koji se lako leči, očekuje se smrt oko 160 ljudi. Svetska zdravstvena organizacija (WHO) na svojim web stranicama tvrdi da bi Černobil mogao dovesti do prerane smrti oko 4000 ljudi, ali prema dr Geraldine Thomas, koja je pokrenula i vodi Černobilsku banku tkiva, taj je broj baziran na nepouzdanoj metodologiji.

“WHO svoju procenu bazira na LNT-u”, objašnjava dr Thomas. Radi se kartici za “linear no-threshold” metodu za procenu broja stradalih od radijacije, koja pretpostavlja da ne postoji prag ispod kojeg radijacija nije opasna. Ova metoda posljednjih je desetljeća osporena. Potpora ideji da je radijacija bezopasna na nižim nivoima dolazi od činjenice da ljudi koji žive na mestima s višim pozadinskim zračenjem, poput američke savezne države Kolorado, ne pate od povećane stope raka.

Štaviše, stanovnici Kolorada, gde je radijacija veća zbog visoke koncentracije urana u zemlji, imaju jednu od najnižih stopa obolelih od raka u SAD-u. Čak i relativno visoke doze zračenja uzrokuju mnogo manje štete nego što većina ljudi misli. Podrobne i dugoročne studije preživelih nakon eksplozija atomskih bombi u Hirošimi i Nagasakiju nude uverljive argumente.



Broj obolelih od raka među preživelima, od kojih mnogi nikad nisu dobili rak, nakon atomskih udara samo je 10 posto veći. Čak i oni koji su primili 1000 puta veće doze radijacije nego što su današnji sigurnosni limiti, živeli su prosečno 16 meseci kraće.

No nije li japanska vlada nedavno prihvatila finansijsku nagodbu s porodicama radnika iz Fukušime koji tvrde da su dobili rak kao posledicu nesreće? Da, no razlozi su bili očito politički i vezani za činjenicu da je japanska vlada temeljena na konsenzusu, izbegavanju konflikata, kao i dugotrajnoj krivici koja leži na političarima zbog sudbine radnika i stanovnika Fukušime.

To što su neki radnici oboleli od raka vrlo verovatno nema veze s Fukušimom zato što je intezitet radijacije koju su primili bio bitno manji od onog kojem su bili izloženi preživeli u Hirošimi i Nagasakiju, a trpe umereno visoke stope obolevanja od raka.

Černobil (3)
FOTO: Pixabay

Što je s ostrvom Three Mile?


Što je s ostrvom Three Mile? Nakon nesreće 1979. godine magazin Time objavio je priču ilustrovanu fotografijom elektrane i naslovom “Nuklearna noćna mora”. Noćna mora? Pre će biti san. Koja industrijska tehnologija može da doživi katastrofalan neuspeh u kojem neće stradati niko? Sećate li se kad se bušotina nafte Deepwater Horizon zapalila i pritom poginulo 11 ljudi? Četiri meseca kasnije plinovod kompanije Pacific Gas&Electric eksplodirao je južno od San Franciska i ubio osam ljudi dok su spavali u svojim krevetima. Sve to dogodilo se samo 2010. godine.

Najveća energetska nesreća svih vremena dogodila se 1975. godine, kad se srušila brana na hidrocentrali Banqiao u Kini. Poginulo je između 170.000 i 230.000 ljudi.



Najteže nuklearne nesreće pokazuju da je tehnologija oduvek bila sigurna iz istog razloga iz kojeg je imala tako mali učinak na okolinu – male energetske gustoće goriva. Razbijanje atoma da bi se kreirala toplina, za razliku od razbijanja hemijskih spojeva vatrom, zahteva male količine goriva. Jedna limenka urana može proizvesti dovoljno energije za celi visokoenergetski život.

Kad se dogodi ono najgore i gorivo počne da se topi, količina čestica koje izlaze iz elektrane zanemariva je u odnosu na vatrene eksplozije fosilnih goriva i dnevne emisije čestica iz domova, vozila i elektrana koje pokreću fosilna goriva i biomasa, a godišnje ubiju oko sedam miliona ljudi.

Spašeno dva miliona života


Zahvaljujući sigurnosti nuklearne energije, dosad su spašena najmanje dva miliona života time što je smanjeno spaljivanje biomase i fosilnih goriva. Zamena ili odluka da se ne grade nove nuklearne elektrane rezultiraće većim brojem umrlih. U tom smislu Fukušima je dovela do javnozdravstvene katastrofe. Međutim, katastrofa nije uzrokovana curenjem malih količina radijacije iz elektrane.

Japanska je vlada, prema mišljenju Geraldine Thomas i drugih stručnjaka za radijaciju, pridonela širenju shvatanja radijacije kao supermoćnog otrova time što nije dopustila stanovnicima pokrajine Fukušime da se vrate kući nakon nesreće, te zbog napora da se radijacija u tlu i vodi spusti na nepotrebno nizak nivo.



Problem je započeo s nepotrebno opsežnom evakuacijom. Ukupno je evakuirano 60.000 ljudi, a vratilo se samo njih 30.000. I dok je ograničena i privremena evakuacija možda i bila opravdana, nije bilo nikakvog razloga za tako veliku i dugoročnu evakuaciju. Oko 2000 ljudi umrlo je tokom evakuacije, dok su mnogi patili zbog usamljenosti, depresije, samoubistava, maltretiranja u školi i anksioznosti.

”Gledajući unatrag, možemo reći da je masovna evakuacija bila greška. Ne bismo savetovali da se ikoga evakuiše”, kaže Philip Thomas, profesor upravljanja rizicima na Univerzitetu Bristol i vođa nedavnog projekta o nuklearnim nesrećama.

Nakon evakuacije, vlada je sprovela temeljno čišćenje tla. Kako bi se dobio dojam koliko je to bilo preterano, recimo samo da je visoravan u Koloradu bila i sad je više radioaktivna nego većina Fukušime nakon nesreće.

”Postoje područja na svetu koja su još radioaktivnija nego Kolorado, a tamošnji stanovnici ne pokazuju znakove većeg obolevanja od raka”, navodi dr Thomas.



I dok se nivo radijacije u Fukušimi ubrzano spušta, ”spomenuta područja i dalje ostaju na istom nivou radijacije, zato što je ona posledica prirodne radijacije, a ne kontaminacije”. Čak ni stanovnici područja s najvišim stepenima kontaminacije tla nisu bili zahvaćeni radijacijom, navodi veliko istraživanje sprovedeno na oko 8000 stanovnika dve godine nakon nesreće.

Kad je autor teksta 2017. godine drugi put posetio Fukušimu, uzrujao se zbog onoga što je video. Svedočio je opsežnom i ridikuloznom rovarenju plodnog tla i spremanju u zelene plastične vreće. Potom je o tome počeo ispitivati naučnika koji radi u ministarstvu okoline.

Černobil (2)
FOTO: Pixabay

Je li iko u Japanu upoznat sa znanjem o radijaciji?


Zašto se uništava dragoceni površinski sloj tla u Fukušimi kako bi se smanjilo stepen zračenja, kad je već bila na nivoima koje nisu opasne? Zašto je vlada potrošila milijarde pokušavajući učiniti isto s vodom u blizini elektrane? Je li iko uopšte u Japanu upoznat sa znanjem o radijaciji?

Isprva je vladin naučnik odgovarao ponavljajući službene stavove o tome kako treba ukloniti površni sloj zemlje kako bi se uklonila radijacija nakon nesreće. No, Schellenberger je insistirao i ponovio je pitanje. Prevodilac mu je potom rekao kako sagovornik ne razume njegovo pitanje, pa se Schellenberger počeo da se svađa i sa prevodiocem. A onda je vladin naučnik ipak počeo ponovo da govori, ali ovaj put njegov je glas bio nešto drugačiji.



”Svaki naučnik i stručnjak za radijaciju na svetu koji je došao u Fukušimu rekao je isto. Ne radimo to zato što je zbog javnog zdravlja potrebno da se smanje stepeni radijacije. To radimo zato što ljudi to žele”, rekao je Schellenbergerov sagovornik.

Bilo je to priznanje istine, i tenzije između sagovornika napokon su nestale. Njegova je dilema bila očigledna. Morao je da ponavlja službenu dogmu, jer je to bio njegov posao. Na isti način strah od radijacije tretiran od naučnika i vladinih zvaničnika već više od 60 godina i ne samo u Japanu.

Nema nikakvih dokaza da niski stepeni radijacije štete ljudima, no umesto da oko toga budu jasni, naučnici su često zamagljivali istinu i ostajali oprezni, pa su zbog toga dopuštali da se dezinformacije o radijaciji šire i pothranjuju. Sada takođe znamo da društva koja ne koriste nuklearnu energiju, ne koriste ni obnovljive izvore, nego uglavnom fosilna goriva. Nakon Fukušime, Japan je zatvorio svoje nuklearne elektrane i sad se suočava sa smrtonosnim zagađenjem vazduha.

Černobil
FOTO: Pixabay

Najveći gubitnici – najranjiviji


Najveći su gubitnici, kao i obično, oni najranjiviji. Ljudi s respiratornim bolestima, kao što su emfizem pluća i astma, deca, starije osobe, bolesni i siromašni, koji obično žive u najzagađenijim delovima gradova. Takođe je jasno da ljudi poteškoće zbog drugih stvari usmeravaju prema nuklearnim nesrećama. Iz raznih dubinskih istraživanja sprovedenih tokom sedamdesetih godina, znamo da su mladi ljudi strahove zbog nuklearnog oružja usmeravali na nuklearne elektrane.



Na nuklearne elektrane gledalo se kao na male bombe, a na nuklearne nesreće kao na male atomske eksplozije. Na paničnu reakciju japanske javnosti na Fukušimu trebalo bi gledati u svetlu cunamija koji je na mestu usmrtio 15.897 ljudi, pa zbog kojeg je nestalo još 2533 ljudi. Sociolog Kyle Cleveland tvrdi kako je Fukušima bila “moralna panika”, koja je bila motivisana željom japanskih medija i javnosti da se osvete industrijskim i tehničkim elitama, smatrajući ih nezasitnim, arogantim i korumpiranim.

Nakon Fukušime investitori su uložili milione u napredne nuklearne startapove, predlažući korišćenje hemikalija, metala ili plinova umesto vode za hlađenje uranijumskog ili torijskog goriva u nuklearnim elektranama.

Time su se često nehotice pojačavali strahovi javnosti. Jedno je kad antinuklearni aktivisti šire strah zbog Fukušime, a sasvim je drugo kad isto čine i navodni zagovaratelji nuklearne tehnologije.



Što je još gore, ideja da neko može da analizira dizajn nuklearne elektrane i da ga proglasi sigurnijim od postojećih elektrana u najgorem je slučaju pseudonauka. Da bi usporedila relativna sigurnost različitih vrsta nuklearnih reaktora bile bi potrebne decenije operativnih podataka, koje ne postoje za nepostojeće dizajne. Čak i tada, verovatno bi trebalo mnogo više nesreća i smrtnih ishoda da bi se mogla izvući bilo kakva korelacija.

Kad insistiraju na navodnim sigurnosnim prednostima, zagovornici nuklearnih inovacija često tvrde da bi ovo ili ono rešenje bilo mnogo jeftinije od današnjeg. Međutim, najjeftinija nuklearna elektrana je ona u kojoj ljudi imaju najviše iskustva u izgradnji, upravljanju i regulaciji, Spore, konzervativne i postupne inovacije učinile su nuklearne elektrane jeftinijima, dok ih radikalne promjene čine samo još skupljima.

Pokušaj iskupljenja


Je li se američkoj nuklearnoj industriji moglo dogoditi išta bolje od incidenta na otoku Three Mile? Nijedan dužnosnik u nuklearnoj industriji ne bi to izjavio u vrijeme nakon nesreće. No, desetljećima kasnije, mnogo od njih vjeruju upravo u to. Reagirajući na incident, nuklearna industrija poboljšala je obuku, protokole za provjere i nadzor. Kao rezultat toga, nuklearne elektrane povećale su operativno vrijeme s 55 na više od 90 posto.

Antinuklearni aktivisti već dugo tvrde da u upravljanju elektranama postoji kompromis između nuklearne sigurnosti i ekonomičnosti. Realnost je potpuno obrnuta. Uz poboljšane performanse pojavio se i mnogo veći prihod od prodaje električne energije. Mogu li japanski nuklearni lideri danas gledati na Fukushimu na isti način? To zavisi o tome što sada rade.



Do danas su se japanski vođe pokušavali javnosti iskupiti za nesreću u Fukušimi, ali činili su to na način koji je pojačavao stav da je radijacija supermoćni otrov, odnosno nisu pokušavali da izgrade poverenje u tehnologiju. Decenijama su odgovorni ljudi nuklearne industrije u Japanu i SAD-u pojačavali utisak da je nuklearna tehnologija opasna, ali i da je ipak mogu kontrolisati.

Kad je postalo jasno da je ne mogu kontrolisati, javnost je razumljivo pretpostavila da se nalazi u opasnosti. Istina je delom uverljivija. Radioaktivne čestice, koje se oslobađaju u najtežim nuklearnim nesrećama, uopšte nisu tako opasne zato što ih nema tako mnogo.



Međutim, tu je i lekcija da ljudi nikad ne mogu u potpunosti kontrolisati naše tehnologije. Kad bismo to mogli, onda niko nikad ne bi stradao u eksploziji gasovoda, padu aviona ili srušenoj brani.

Pitanje nije kako ljudi mogu uspostaviti apsolutnu kontrolu, jer je to nemoguće, nego koji mašine daju najveće dobro uz najmanje štete. Takvim merilima, nuklearna energija uvek je bila najsigurniji način za snabdevanje civilizacije, zaključio je Michael Schellenberger.

(Editor.rs)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.