Buran život Milunke Savić: Od heroine do zaboravljene čistačice

Pre 45 godina prestalo je da kuca srce žene koja je ostavila neizbrisiv trag na Srbiju u 20 veku. Danas se sećamo Milunke Savić, narednika po činu, heroine po delu, žene sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja. Ranjavana je u borbama devet puta, a zbog neizmerne hrabrosti Francuzi su je prozvali „srpska Jovanka Orleanka“.

Milunka Savić, ćerka Radenka i Milice, rođena je 1889. u selu Koprivnici kod Raške. Kada je počeo Balkanski rat 1912. prerušila se u muško da bi od mobilizacije zaštitila brata i otišla kao regrut Milun na front. Bila je bombaš i jurišnik.



PROČITAJTE I:

Pucajte, ja držim čas: Kragujevački profesor koji je sa đacima otišao u smrt



Ispovest pilota Pavla koji je oborio nemački avion tokom Aprilskog rata


Meni je najviše pomagalo što sam imala urođeni osećaj da bacim bombu tamo gde sam naumila i to jako daleko jer sam bila vrlo snažna”, rekla je jednom prilikom Milunka.

Nakon što je ranjena u Bregalničkoj bici 1913. godine (prvi od ukupno devet puta) Milunkin stvarni pol je otkriven, ali nije izbačena iz službe. Zbog hrabrosti koju je pokazala u borbi tokom balkanskih ratova, dobila je čin kaplara. Zatim je došao Prvi svetski rat i Milunka je raspoređena u čuveni „Gvozdeni puk”, najelitniji Drugi puk srpske vojske „Knjaz Mihailo”.



Milunka se istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima. U jesen 1915. godine u Makedoniji je teško ranjena u glavu i tako povređena se povlačila preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka vratila se na Solunski front, gde je učestvovala u bitkama, na leto i jesen 1916. godine. Tu se istakla u bici na Kajmakčalanu, u okuci Crne reke, kada je „gvozdeni puk“ bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji. Tada je zarobila 23 bugarska vojnika.

Dobila je mnoga, i najviša, odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju „Miloš Obilić“. Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim oredenom Ratni krst sa zlatnom palmom.

Posleratni period

I pored svetske slave, Milunka Savić posle Prvog svetskog rata nije u Srbiji imala odgovarajući status. Nisu je cenili ni kralj a kasnije ni Tito, a ni ona nije marili za njih, pričaju njeni potomci.

Kada je 1920. godine demobilisana nije imala gde da stanuje, pa je noćivala 16 dana u “Prokopu”, tražeći nameštenje i smeštaj. Petnaest godina je radila najteže i najprljavije poslove. Bez škole i samouka, posle rata je najpre radila u Mostaru, kao kuvarica, bolničarka, kontrolor u fabrici vojnih uniformi.



Udala se 1922. godine, za par godina mlađeg Veljka Gligorovića iz Mostara, a 1924. dobili su ćerku Milenu. Usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju (1921-2004), svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim godinama i Zorku, uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, pošto je preležala meningitis..

Na kraju, za zasluge u ratu, od države je dobila imanje u Stepanovićevu, selu kraj Novog Sada, gde je podigla kuću i sa sestrom Slavkom obrađivala imanje, dok je brak sa Veljkom, zapadao u krizu, tako da je sama podizala četvoro dece. Kasnije, kada je brak ugašen, u potrazi za boljim životom zajedno sa ćerkama je otišla za Beograd, gde je mesecima pokušavala da nađe posao. Stanovala je u Skadarskoj 33, usred Beograda sa tri kćerke.



Na inicijativu njenih saboraca, od 1929. zaposlili su je kao čistačicu kancelarije direktora, u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo svog radnog veka. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Umesto toga, izabrala je da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili i njene zasluge. Za sve to vreme iškolovala je i odgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela.

Neka čeka Orijent ekspres…

Između dva svetska rata su je poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih, a na susrete s ratnim drugovima je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenim odlikovanjima.



Ostaće zabeleženo da je čuveni voz Orijent ekspres je kasnio samo jednom u svojoj istoriji. Desilo se to na beogradskoj železničkoj stanici 1928. godine. kada je obeležavana deseta godišnjica savezničke pobede u Prvom svetskom ratu. Za tu priliku Francuzi su poslali voz kako bi prevezao srpske zvaničnike pozvane da učestvuju u proslavi. Francuski ambasador, koji je prisustvovao ispraćaju, slučajno je na peronu video Milunku Savić.

Stajala je pored voza i ispraćala pogledom svoje ratne drugove. Začuđen, upitao je zašto i ona ne ide na ovo putovanje. ,,Ja za to nemam novca”, skromno je odgovorila Milunka. Njegova ekselencija kao i okupljeni građani to nisu mogli da dozvole! Prisutni su brzo prikupili novac. Ambasada Francuske je obezbedila potrebnu dokumentaciju.

Orijent ekspres je stajao mirno. Svi putnici, glavešine i generali su sedeli u vozu i čekali. Niko se nije bunio. Znali su da bez Milunke putovanje nije pravo. Da bez nje i ne mogu da krenu.

Pozne godine

Nakon Drugog svetskog rata, vlast joj je 1945. dodelila penziju. Starost je provela u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnim susretima sa vojnim veteranima. Skupština grada Beograda 1972. godine dodelila joj je jednosoban stan u naselju Braće Jerković, na 4. spratu u zgradi bez lifta.



Srpska heroina, koja je upisana u sve enciklopedije sveta kao žena heroj, nakon tri moždana udara, umrla je štrikajući (prema ispovesti njenog unuka)  5 oktobru 1973. u tom stanu.

Sahranjena je u Aleji velikana na Novom groblju, uz najviše počasti. Na njenoj kući na Voždovcu, danas Ulici Milunke Savić, postavljana je spomen-ploča. Njeni posmrtni ostaci preneti su iz porodične grobnice u Aleju velikana, 40 godina nakon smrti, 10. novembra 2013. godine.

(Editor.rs)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.