Ana Karenjina – obavezni klasik koji smo svi čitali

Čini se da Ana Karenjina ima sve što se poželeti može – lepa je, bogata, omiljena u društvu, a njen sin je jednostavno obožava. Međutim, Ana ipak oseća da je život suviše prazan, sve dok ne sretne naočitog i šarmantnog oficira, grofa Vronskog. Njihova veza postaće pravi skandal u visokom društvu i izazvaće ogorčenost i zavist ljudi koji okružuju ovo dvoje ljubavnika. Strastvenoj ljubavi i Aninom putu ka samouništenju suprotstavljena je priča Konstantina Ljevina, mladog čoveka koji teži tome da pronađe spokoj i smisao života – briljantan autoportret samog autora ove izuzetne, bezvremene knjige. Ponovo proživite samo delić tog klasika kroz ovaj jedan odlomak…


Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

U kući Oblonskih prava je uzbuna. Žena je doznala da joj je muž bio u intimnim odnosima sa njihovom bivšom guvernantom Francuskinjom, pa mu je kazala da ne može živeti s njim pod jednim krovom. To stanje traje evo već treći dan, i muči i njih dvoje i sve članove porodice, i svu čeljad u kući. Svi članovi porodice i čeljad osećaju da nema smisla da i dalje žive zajedno, i da među ljudima koji se slučajno nađu u kakvoj drumskoj mehani ima više veze nego među njima, članovima porodice i ukućanima Oblonskih. Žena ne izlazi iz svojih soba, a muža već treći dan nema kod kuće. Deca tumaraju po celoj kući kao izgubljena, Engleskinja se zavadila s ekonomkom i napisala cedulju prijateljici moleći da joj nađe kakvo drugo mesto, kuvar otišao od kuće još juče o ručku, kuvarica za mlađe i kočijaš molili su da ih isplate.

Trećeg dana posle svađe, knez Stepan Arkadijevič Oblonski – Stiva, kako su ga obično zvali – probudio se u obično vreme, to jest u 8 sati ujutru, ali ne
u sobi za spavanje svoje žene, već u svome kabinetu, na divanu od saktijana.

On okrenu svoje puno, iznegovano telo na oprugama divana, kao da hoće još dugo da spava, obgrli s druge strane uzglavlje i pritište obraz uza nj, ali
odjednom skoči, sede na divan i otvori oči.

»Da, da, kako ono beše? – mislio je, sećajući se sna. – Da, kako ono beše? Aha! Alabin je davao ručak u Darmštatu; ne, nije u Darmštatu, već nešto
amerikansko. Da, jer tamo je Darmštat bio u Americi. Jeste, Alabin je davao ručak na staklenim stolovima, a stolovi su pevali: il mio tesoro, nije il mio
tesoro, nego nešto lepše; bili su i nekakvi mali bokalčići, »bokalčići-žene««, sećao se on.

Oči Stepana Arkadijeviča veselo zasijaše, i on se zamisli smešeći se. »Jest, bilo je lepo, vrlo lepo. Bilo je još mnogo lepih stvari tamo, ali se ne mogu rečima iskazati, ni mislima na javi oživeti.

I spazivši prugu svetlosti koju je sa strane propuštala jedna čohana zavesa, on veselo spusti noge s divana, napipa papuče oivičene zlaćanim saktijanom, koje mu je žena izvezla (kao poklon o rođendanu, lane), i, po staroj devetogodišnjoj navici, ne ustajući, pruži ruku prema mestu gde mu je u sobi za spavanje bio okačen halat.

I tada se odjednom seti kako i zašto ne spava u sobi za spavanje svoje žene, već u kabinetu; osmeha mu nestade s lica, čelo mu se nabra.
»Ah, ah, ah! Ah…« zajauka on, sećajući se svega što je bilo. I opet mu iziđoše pred oči sve pojedinosti njegove svađe sa ženom, sva bezizlaznost
njegova položaja, i, najmučnije od svega, njegova vlastita krivica.

»Jest! ona neće, i ne može mi oprostiti. I što je najstrašnije, svemu tome ja sam kriv – kriv sam, ali ne krivac. U tome i jeste sva tragedija« – mislio je on. – »Ah, ah,
ah!« ponavljao je očajno sećajući se najtežih utisaka iz te svađe. Najneprijatniji bio mu je onaj prvi trenutak kada on vrativši se iz pozorišta veseo i zadovoljan i sa velikok kruškom za ženu u ruci, ne nađe ženu u salonu, na svoje iznenađenje ne nađe je ni u kabinetu, i najzad je ugleda u sobi spavanje, sa onim nesrećnim pisamcetom, koje ga je odalo, ruci.
Ona uvek zabrinuta i užurbana, a po njegovu mišljenju malo ograničena Doli, sedela je nepomično s pisamcetom ruci, i s užasom, očajanjem i srdžbom gledala u njega.
– Šta je ovo? Je li? – pitala je pokazujući pisamce.

I pri sećanju na to, kao što često biva, Stepanu Arkadijeviču bilo je krivo ne toliko što se to desilo, koliko što je onako odgovorio ženi na to pitanje.
S njime se u taj mah desilo ono što se obično dešava s ljudima kada ih iznenada uhvate u nečem sramnom. On nije uspeo da podesi lice prema položaju u kojem se našao kad se otkrila ta njegova krivica. Mesto da se nađe uvređen, da poriče, da se pravda, da moli za oproštenje, da ostane čak i ravnodušan – sve bi to bilo bolje od onoga što je uradio – na licu mu (»to su refleksi mozga«, pomisli Stepan Arkadijevič, koji je voleo fiziologiju), na licu mu sasvim nehotice zaigra običan, dobroćudan, i zato glup osmeh.

Taj glupi osmeh nikako nije mogao sebi da oprosti. Kad vide taj osmeh, Doli zadrhta kao od fizičkog bola, izli sa urođenom joj prgavošću potok oporih reči, i pobeže iz sobe Otada nije htela da vidi muža.
»Svemu je tome kriv onaj glupi osmeh«, mislio Stepan Arkadijevič.
»Ali šta da se radi? šta da se radi?« govorio je sebi u očajanju, i nije nalazio odgovora.

(Editor.rs)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.