1984: Kako je Džordž Orvel na samrtnoj postelji predvideo totalitarnu distopiju

Džordž Orvelov američki izdavač voleo je da naglašava kako je naslov čuvenog dela, 1984 nastao izvrtanjem poslednje dve cifre godine u kojoj je sama knjiga i napisana, naslućujući, ne tako daleku, distopičnu budućnost u kojoj brutalni totalitarizam preti da zavlada svetom.

Objašnjenje je logično, ali ga sam Orvel nikada nije potvrdio. Delo je na štampu stiglo tek 8. juna 1949. godine, što znači da nas ovog vikenda čeka proslava 70. rođendana pobune Vinstona Smita protiv Velikog brata i grozomornog sistema u kojem je 2+2=5.



Orvel – pravo ime Erik Artur Bler, bio je izmučena figura kada je započeo jedan od najznačajnijih romana XX veka, uprkos književnoj slavi koju je stekao Životinjskom farmom (1945.), “bajkovitom” alegorijom SSSR-a.

Bio je ljuštura nekada snažne ličnosti, koščat, slabog zdravlja, ožalošćen smrću voljene supruge Ejlin O’Šonghnesi, koja je iznenada preminula u martu 1945. usled komplikacije rutinske histerektomije. Orvelov prijatelj i urednik “The Observer”, Dejvid Astor, preporučio mu je da se preseli na samotno škotsko ostrvo Jura kako bi pročistio glavu.

Frensis Skot Ficdžerald: Veliki Getsbi

Entuzijastičan, koliko je to bilo moguće, Orvel je s minimalno prtljaga i sestrom Avril rado napustio svoj posao književnog kritičara i zaputio se u osamu.

Živeo je u četvorosobnoj kućici na severnom delu ostrva, bez struje, telefona, a najbliža pošta ili bolnica nalazile su se čak u Glazgovu. Jedina Orvelova veza sa svetom bio je mali tranzistor na baterije. Jura, ostrvo i danas poznato po proizvodnji viskija, bilo je dom 300 stanovnika ali je njegova sirova lepota bila idealna i najpre plodna promena ucveljenom piscu.

Većinu dana provodio bi potrbuške ležeći na krevetu, u pisanju romana koji je u to vreme zvao “Poslednji čovek u Evropi”. Društvo bi mu pravili duvan i hladna kafa koje je nemilice trošio.



Orvel je kontemplirao o temi diktatura, zloupotrebe moći i masovnoj manipulaciji još od Španskog građanskog rata, ali mu se, po sopstvenim rečima, ideja kristalizovala tek 1944. posle Teheranske konferencije gde su Josif Staljin, Vinston Čerčil i Frenklin Delano Ruzevelt “prekrajali” planetu u iščekivanju konačne pobede nacističke Nemačke.

Dok je razmatrao ideju o neprilikama Vinstona Smita, Orvela je zadesila nesreća koja ga je naposletku i ubila. Dok je u motornom čamcu plovio uz obalu Jure u avgustu 1947. umalo se nije udavio kada je plovilo upalo u ozloglašeni Korivrekanski vir. Jedva je isplivao na sigurno, ali je borba sa ledenom vodom ostavila traga na njegovim, već slabašnim plućima. Danima se uzdržavao da traži lekarsku pomoć dok se nije onesvestio završavajući prvu skicu 1984-e .

Nešto pre Božića, Orvel je najzad pristao da ga odvedu u bolnicu gde mu je dijagnostikovana hronična tuberkuloza. Ležao je sve do jula 1948. kada se vratio na Juru kako bi nastavio rad na romanu.

Potpuno je izmenio originalni manuskript, prekucavao je 4.000 reči dnevno, sedam dana u nedelji, što je verovatno još više ubrzalo korake ka smrti. Orvel bi svaku noć, potpuno iscrpljen, popio čašu vina pred spavanje. Roman je završio u decembru. Poslednji put se preselio u Kranam, Glosteršir u januaru 1949. što su mu lekari savetovali da učini znatno ranije.

“Ovde sve cveta, osim mene”, napisao je Astoru u pismu.



1984 izašla je tog leta, kritika ju je oberučke prihvatila, a sam Orvel nije stigao da uživa u plodovima svoje slave. Preminuo je narednog januara, nedugo pošto se oženio Sonjom Bronvel, inspiracijom za lik Džulije u knjizi.

Taj roman, postao je temelj kritičke misli modernog političkog i socijalnog diskursa, ali i glavna muza gotovo svih potonjih distopičnih umetničkih dela.

(Editor.rs)

WEB PREPORUKE

Leave a Reply

Your email address will not be published.